Р. М. РИЛКЕ, Ја живим у круговима који се шире...

Ја живим у круговима који се шире,

и њима све више обухватити жудим.

Ја можда и нећу искусити последњи,

коначни круг, али се трудим.

Ја кружим и кружим око Бога,

тог прастарог торња, већ хиљаду лета,

и не знам још, јесам ли сокол или вихор,

или велика песма овога света.

Препев: Бранимир Живојиновић 

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Тек нас губитак неке ствари поучава њеној вредности

Када видимо нешто што немамо, врло лако се у нама рађа мисао: „Кад би то било моје!“ и тек тада осетимо оскудицу. Уместо тога, требало би да се чешће упитамо: „Како би било да то није моје?“ Велим, требало би каткад да се потрудимо да оно што имамо гледамо онако како бисмо га гледали кад бисмо га изгубили; и ту мислим добра сваке врсте, као: имање, здравље, пријатеље, драгану, жену, дете, коња и пса; јер већином нас тек губитак неке ствари поучава о њеној вредности. Напротив, овај начин који сам овде препоручио, имаће као последицу то што ће, прво и прво, ствари које имамо непосредно учинити нас срећнијима него пре; и друго, што ћемо гледати да на сваки начин избегнемо губитак, тј. имање нећемо стављати на коцку, пријатеље нећемо љутити, верност женину нећемо излагати искушењу, пазићемо на здравље деце итд. Ми се често трудимо да мрачну боју садашњости осветлимо спекулишући на могућности повољних прилика, те измишљамо тада многе химеричке наде; али свака од њих има у себи једно разочарење које заиста и наступа чим се нада разбије о сурову стварност. Боље би било да за предмет својих спекулација узмемо оне многе рђаве могућности: јер би нас то навело да учинимо што је потребно за одбрану од њих, и каткад би нас пријатно изненадило, када се оне не остваре. Зар нисмо увек кудикамо веселији кад изиђемо из некога страха? Штавише, баш је добро да велике несрећне случајеве који нас могу снаћи, каткад изнесемо себи пред очи; то ће нам помоћи да оне много мање који нас снађу, лакше сносимо, јер ћемо се тада утешити тиме што ћемо се сетити оних великих који нам се нису догодили. Али се треба чувати да поступајући по овом правилу, не занемаримо оно претходно.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 44-45. 

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Сваки дан је један мали живот

Код свега што се тиче наше среће и несреће, треба фантазију држати зауздану: дакле, пре свега, не треба зидати куле у ваздуху, јер су сувише скупе, пошто одмах затим морамо да их с многим уздасима порушимо. Али још мање треба да себи улевамо страх и бојазан представљајући себи све несрећне случајеве који се могу десити. Јер, кад би ти случајеви били потпуно уображени или кад би се тек у крајњем случају могли десити, ми бисмо, чим се пробудимо из таквога сна, одмах знали да је све било само илузија; и, наравно, више бисмо се радовали свакако стварности која је испала боља, и одатле бисмо можда извукли поуку за несрећне случајеве који су сасвим удаљени, и ако су могућни. Само, наша се фантазија не игра лако с таквим стварима; ради забаве, она највише ствара радосне слике. Предмет за њене црне снове јесу несрећни случајеви који нам, мада су удаљени, унеколико одиста прете; она њих увеличава, доноси њихову могућност много ближе него што је она у ствари, и слика их најцрњим бојама. Пробудивши се, ми таквога сна не можемо одмах да се отресемо као сна веселог; јер овај последњи непрекидно оповргаван стварношћу, и једва да остави за собом слабу наду да ће се икад остварити. Међутим, ако се предамо црним мислима (blue devils[1]), оне нам износе слике које не нестају опет лако; јер могућност несрећног догађаја постоји уопште, а ми нисмо у стању увек да одмеримо степен те могућности: она тада врло лако прелази у вероватност, и ми постајемо жртва страха. Зато, дакле, треба ствари од којих зависи наша срећа и несрећа, да посматрамо само оком разума и расуђивања; прво треба хладно и сухо размислити, па затим оперисати само са чистим појмовима и in abstracto[2]. Фантазија при томе мора ћутати; јер да суди не уме, него само износи слике које наше осећање узалуд и често врло мучно узбуђују. На то правило треба најстроже пазити увече. Јер као што нас помрчина чини плашљивима и показује нам свуда страшне слике, тако исто, слично њој, дејствује и нејасност мисли, јер свака неизвесност рађа немогућност; зато предмети нашега размишљања, када се тичу наших личних ствари, узимају увече лако опасан изглед и постају страшила, јер су онда наш разум и моћ суђења, услед заморености, превучени једним субјективним мраком, а интелект је уморан и „расејан“, те не може да продре до дна ствари. То се најчешће дешава ноћу, у кревету; онда је дух потпуно малаксао, те моћ суђења и није у стању да врши свој посао, али је фантазија још жива. Тада све и сва добија од ноћи њену црну боју. Отуда наше мисли, пре но што заспимо или и кад се ноћу пробудимо, показују ствари готово тако исто искренуте и изопачене као што их видимо у сну, а ако се, уз то, тичу наших личних ствари, онда нам изгледају најцрње и ужасне. Ујутру, сва та страшила нестану као год и снови, а то казује и шпанска пословица: nochte tinta, blanco el dia (ноћ је обојена а дан је бео). Али већ увече, чим се упали свећа, разум, као год и око, не види тако јасно као на дану, и отуда то време није згодно за размишљање о озбиљним, а нарочито о непријатним стварима. Зато је јутро право време, као што је оно, уопште, најзгодније за сваки рад без разлике, и умни и телесни. Јер јутро је младост дана: све је ведро, свеже и лако; ми се осећамо јаки, и све наше силе стоје нам на расположењу. Не треба га скраћивати позним устајањем, нити страћити га на недостојна занимања или разговор, него га треба сматрати као квинтесенцију живота и поштовати га као неку светињу. Напротив, вечер је старост дана: увече смо уморни, брбљиви и лакомислени. Сваки дан је један мали живот, свако буђење и устајање једно мало рођење, свако свеже јутро – једна мала младост, а свако легање и спавање једна мала смрт.

Уопште, пак, стање здравља, сан, храна, температура, време, околина и још много других спољашњих ствари, имају знатан утицај на наше расположење. а ово опет на наше мисли. Стога је наше гледиште на неку ствар, исто као и наша способност за неки посао, толико зависна од времена, па и од самог места. Зато дакле:

„Користите се добрим расположењем,

Јер оно долази тако ретко.“

као што вели Гете.

Не само да морамо објективне концепције и оригиналне мисли да чекамо ако и када изволе да нам дођу, него и дубље размишљање о некој личној ствари не полази нам увек за руком у време које смо за њега одредили и када смо се за њега спремили, него и оно бира своје време само; а онда се ток мисли, који је тој ствари својствен, буди и непозван, и ми га пратимо с пуним учешћем.

Да би се боље зауздала фантазија, као што сам горе препоручио, не треба јој допустити да нам износи пред очи и слика неправду, штету, губитак, увреде, запостављања, понижења итд., која смо претрпели, јер тиме поново узбуђујемо давно успавану љутњу, јед и све мрске страсти, те на тај начин скрнавимо своју душу. Јер, као што, према једном лепом упоређењу новоплатонца Прокла, у свакој вароши, поред људи биагородних и одличних, живи и светина сваке врсте, тако и у сваком човеку, па и у најблагороднијем и најузвишенијем, има већ с рођењем добијено, оно што је најниже и најсуровије у људској или чак животињској природи. Та светина не сме се дизати на узбуну, нити она сме гледати кроз прозор, јер изгледа врло ружно; али оне поменуте слике фантазије њени су демагози. Тако исто, и најмања непријатност, ма откуда да је потекла, од људи или од ствари, ако о њој непрекидно размишљамо и сликамо је „дречећим" бојама и у увећаном размеру, може толико нарасти да постане чудовиште од кога долазимо изван себе. Напротив, све непријатности треба схватити што је могуће прозаичније и трезвеније, да би нас што мање жалостиле.

Као год што нам мали предмети, кад их држимо близу ока, ограничавају видик и заклањају свет, тако ће исто људи и ствари из наше најближе околине, ма колико да су незнатни и индиферентни, преко мере занимати нашу пажњу и мисли, често и на непријатан начин а одгониће важне мисли и ствари. Томе треба радити насупрот.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 40-44.

---

[1] Плави ђаволи

[2] Уопште

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Када је неки несрећан случај већ наступио...

Када је неки несрећан случај већ наступио, те се дакле више не да отклонити, не треба себи допустити ни помисао да је могло друкчије бити, а још мање помисао чиме се то могло отклонити, јер баш та помисао повећава бол дотле да се не може сносити, тако да човек постане мучитељ самога себе. Боље је да урадимо као цар Давид, који је за време болести свога сина, непрекидно наваљивао на Јехову с молитвама и преклињањем; али кад му је син умро, пукао је прстима и није више на њега мислио. Али ко нема довољно лака духа да тако уради, нека прибегне фаталистидком гледишту и прожме се великом истином да све што се догађа, наступа по нужности, те се дакле не може отклонити.

Па ипак је то правило једнострано. Оно је згодно да нам непосредно олакша бол и умири нас у несрећном случају; али ако је за ту несрећу крива (као што већином и јесте), ма и делимично, наша рођена немарност и дрскост, онда нам честа и болна размишљања о томе како се несрећа могла избећи, служе за опомену и поправку, и постају нека кажњавања самога себе, а то је добро и корисно за будућност. А још мање треба да се, као што то обично радимо, трудимо да пред самим собом извинимо, или улепшамо, или умањимо погрешке које смо очевидно учинили, него треба да их сами себи изнесемо пред очи у свој њиховој величини, да бисмо се могли чврсто одлучити да их у будуће избегавамо. Разуме се да тиме морамо себи задати онај велики бол који се састоји у томе да будемо са самим собом незадовољни, али „нико није васпитан без батина“.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 40. 

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Самоћа је удес свих значајних духова

(...) А што се тиче великих духова, свакако је природно да ти прави васпитачи целога људскога рода осећају према честој заједници са осталима толико мало наклоности колико и педагогу пада на памет да се умеша у игру и ларму деце кад су ова око њега. Јер, они који су дошли на свет да друге људе по мору њихових заблуда проведу право до истине, и да их из мрачнога понора њихове грубости и простоте поведу на више, ка светлости, образовању и облагорођењу – они, додуше, морају међу њима да живе, али ипак не спадају међу њих; зато се већ од младости осећају као бића која се приметно разликују од осталих, али тек с годинама долазе до јасног познања саме ствари; и онда се брину да се њиној духовној удаљености од других придружи и физичка, и да им се нико не сме придружити, осим ако је и он један који је мање или више изузет од опште простоте.

Из свега тога, дакле, излази, да се љубав према самоћи не јавља непосредно и као првобитан нагон, него се посредно, нарочито код благороднијих духова, и тек мало по мало, развија, и тада се мора савлађивати природни нагон ка дружењу, или побеђивати она мефистофелска сугестија:

„Престани да се играш својим јадом,

Који те као кобац једе живога;

Најгоре друштво даје ти да осетиш

Да си човек с људима.“

Самоћа је удес свих значајних духова; они ће у њој каткад уздисати, али ће је увек, као од два зла мање, изабрати. Што пак човек више стари, биће у тој ствари sapere aude[1] све лакше и природније, а у шездесетим годинама је нагон ка самоћи одиста природан, шта више нека врста инстинкта. И одиста тада се све удружује да тај нагон увећа. Оно што људе највише гони да буду дружевни: љубав према женама и полни нагон, не дејствује више: губитак полних способности даје старцу способност да се задовољи са самим собом, а то постепено апсорбује дружевни нагон сасвим. Човек се тада повратио себи од хиљаду разочарења и лудости, активни живот прошао га је већим делом; он нема више шта да очекује, нема више никаквих намера ни планова; нараштај коме припада не живи више; опкољен страним поколењем, он је већ објективно и битно усамљен. Уз то човек осећа да се ток времена убрзао и он би га духовно још хтео употребити. Јер, ако се само глава добро одржала, студије постају тад много лакше и интересантније услед многог стеченог знања и искуства, услед дубоког свестраног размишљања, које се поступно до краја развило, и услед тога што су све умне моћи тад врло способне за вежбање. Човек види јасно у хиљаду ствари које су пре у његовим очима лежале као у некој магли; долази до резултата и види целу своју надмоћност. Услед дугог искуства, престао је да од људи богзна шта очекује, јер људи укупно узевши, и не вреде да их човек ближе позна; напротив, човек тада зна да, изузев ретке срећне случајеве, неће наићи ни на шта друго до на врло непотпуне примерке људске природе, које је боље и не дирати. Зато човек тада и није више изложен обичним обманама, врло брзо увиди шта сваки понаособ вреди, и ретко ће пожелети да ступи с њим у ближе познанство. Најзад, нарочито ако смо у самоћи познали стару пријатељицу из младости, навика на усамљивање и на дружење самим собом прешла нам је у крв и постала је наша друга природа. Тако, љубав ка самоћи, која је пре тек морала да побеђује дружевни нагон, сада је сасвим природна и проста: човек се осећа у самоћи као риба у води. Отуда свака индивидуалност која је одлична, дакле од осталих различна, и по томе самостална, осећа се, услед своје потпуне усамљености, у младости додуше мало незгодно, али у старости сасвим згодно и пријатно.

Одиста, сваки ће увек само сразмерно својим интекелтуалним способностима моћи да осети ту истинску добру страну старости, то значи, виши дух ће је осетити више од свију, али ће је осетити, у мањој мери, и сваки други. Само људи крајње оскудне и просте нарави биће у старости још тако дружевни као некада: они су друштву, у које више не приличе, тегобни, и највише ако их људи трпе, а некада су их тражили.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 34-36.

---

[1] Усуди се да будеш мудар

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Песма и молитва

...Не може се, наравно, ставити знак једнакости између песме и молитве. Може се, међутим, учинити нешто друго, a то je потражити везу на који се начин једна песма, која је y свом најдубљем, ако хоћете архетипалном слоју, покушај успостављања комуникације са нечим што превазилази и ту песму и тренутак њеног настајања, приближити појму молитве који је исто тако покушај успостављања комуникације са апсолутом.

У том смислу, као што је већ примећено, молитва је и најспиритуализованији облик жртве. Знате, Јона из утробе рибе каже: „...A ја ћу ти гласом захвалнијем принијети жртву...“ Значи, молитва сама је жртва. Е, сад Ви сте рекли да постоји теорија која покушава да поезију дефинише као молитву. Тачно да постоји, c тим што ту теорију заступа, рецимо, на одређен начин, више имплицитно него експлицитно и Пол Валери када инсистира на ирационалном елементу или димензији која је пресудна за настанак једне песме, а много разрађеније то чини теоретичар Абе Бремо, значи, такође један Француз, који је, уствари, поставио тезу да управо зато што поезија покушава да успостави један ирационални контакт са Апсолутом (свака песма са одређеним апсолутом) – да y суштини свака песма тежи да постане молитва.

Уз све ограде, уз све могуће финесе у разради овакве једне мисли, ја бих се са суштином те мисли могао да сложим.

И. В. Лалић, О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига IV, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 285-286.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Шта је духовни провинцијализам, а шта духовни завичај

Споменули сте духовни провинцијализам, у склопу са појмовима „усконационалног“ и „локално егзотичног“. Чини ми се да се такав провинцијализам може да изражава – и да се изражава – једнако и кроз својеврсне космополитске аспирације. Провинцијалан је дух који одбија да се сећа, који се одриче својих координата заданих у језику у традицији, историји, судбини, духовном простору тог језика. (Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа или Рилкеа)...

Међутим, тај „национални терен“ – или свест да на њему стојите само је један основни предуслов. Реч је о тлу где песник мора да има своје корење –– ако не жели да се помири са судбином биљке у саксији. Но то за мене не значи бирање некаквог, како рекосте, „наглашено националног“ пута; некакво затварање у круг појмова и тема везаних искључиво за споменуто тло – које је за мене она тачка, са које могу да чврсто искорачим и у којој налазим своју аутентичну равнотежу. Најзад, то је она тачка из које најбоље видим и најпрецизније одмеравам време и простор; тачка-репер, која ми помаже да ствари доводим у праву визуру. (Када кажем Орфеј, ја мислим и на оне „трачке брегове, илирске горе“, тај прототип песничке судбине обликован је негде ту.) За мене појам онога што називате националним тереном превазилази деноминацију национално; духовни завичај – јер о њему је реч – није нешто дводимензионално, нешто једносмерно. Пре га доживљавам као некакав систем концентричних сфера, са својим одређеним средиштем. Када кажем Ресава, када кажем Византија, покушавам да нешто опште одредим посебним појмовима који су ми блиски. Када кажем Дела љубави, и то доведем у везу са Византијом, ја тражим известан склад, меру, систем, могућност тачног исказа – а не неки „наглашено национални правац кретања“.

Иначе, улаз у светску поезију нашли смо давно, пре много векова. Заборавило се. Нашао га је касније, рецимо, и Лаза Костић. Данас су врата отворена. Проблем се јавља само када нам није јасно како се тамо улази.

(1970)

И. В. Лалић, О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига IV, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 268-269.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Моје песме имају привилегију да настају у овом веку

Мислим да постоји само једна таква фундаментална тема из које, чини ми се, извире цела светска поезија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав–смрт–време. На њу може да се сведе све; сви аспекти боравка и трајања човека, о којима говори поезија. Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, y свој пуноћи импулса који захтева песму. A тај импулс носи у себи свест о простору и времену, о координатама на којима хоће да се уобличи у глас, у речи. Рекао сам да је поезија вид комуникације; покушавам дакле да пренесем читаоцу своје истине, препознавања, страх, наду, понос, у жељи да све то постане и његова својина. Моје песме имају привилегију да настају у овом веку, који је одлучни век људске историје. Настојим да моје реченице буду достојне те привилегије. И да можда, у тренутку читаоца, пренесу нешто од мог настојања да у своме времену препознам оне континуитете и трагове што људску прошлост, коју препознајем, уводе, пречишћену, у људску будућност о којој сањам. У овој садашњости, коју волим.

(1964)

И. В. Лалић, О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига IV, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 266.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Љубав

Већ годинама учим твоје црте, у које дани

Утискују своје мале ватре; годинама памтим

Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту лакоћу

Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;

Тако те више не препознајем изван памћења

Које те предаје мени, и тако све теже кротим

Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи метал

Твоје крви;

ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,

И с нама тај свет саграђен око једног тренутка

Као плод око коштице, саткан од нестварног меса

Што има укус муње, укус прашине, укус година,

Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

 

Већ годинама знам да нестајемо заједно;

Ти прогорена звездом мога сећања, изван које

Све мање те има, ја лепо растурен у теби,

У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,

У свему што пуни те полако, као песак

Постељу реке; и тај наш тренутак

Траје дуже од туђе смрти.

И. В. Лалић, Време, ватре, вртови, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. 

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Четири псалма

Створићу ти земљу,

Од воде лаке и чисте као твој дах,

Од светле прашине друмова, од ватре

Удахнуте у смрзнуто месо ружа,

Од разорене крви ваздуха,

Од храњивот пепела сна, од корења

Посечене наде, од живог песка времена

И великих гласова који су непотребни

Глувонемим ветровима смрти

Створићу ти земљу;

једну чисту равницу

Са планином што расте из светлуцавих воћњака,

Складно, као покрет у лепом сну;

Једним одлучним дахом, као певач стакла

Који се, пред ватром, присећа лепоте

Коју није научио,

Створићу завичај за твоју нерањивост

На коју имаш право.

2

Створићу свеже вртове светлости

За твоју сенку, тек разлисталу;

За твоју сенку коју ноктима откивам

Са јарбола година, да никада не сазри

У празни црни дим,

Створићу брањене вртове светлости,

Провидни жубор времена.

3

Створићу ти чисто доба, са гласовима

Радосне воде коју оплођује сунце,

Са јутрима јунских киша, у којима светлуцају

Гласови птица од светлог метала

Који не рђа,

За одмор твоје крви у коју улазе

Златне године, као пчеле у поље булки,

И зује, опијене, свој наоружани сан.

4

Створићу ти земљу y којој речи нарасту

Природно у птице, и живе самостално,

Ако имају смисла,

Земљу која не нестаје ако затвориш очи,

Као пруга светла под туђим вратима

Угашена равнодупшим покретом странца;

Једним одлучним дахом, као трубач

Који треба да зидове претвори у мрку прашину

И стапа се горко с бакром, као са смрћу,

Изненада пресазрео од блиског чуда,

Створићу завичај за твоју нерањивост:

Земљу у коју ме не можеш сахранити.

И. В. Лалић, Време, ватре, вртови, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Пролећна туга је чисто духовно расположење

Пролеће је y ствари пост и размишљање. С пролећа омали људска и сточна храна; огрев je потрошен, a ноћи и јутра су сурово хладна; младо зеленило је слабачко, и одмах опет пролазно. Нетачнo je да се у пролеће „све“ подмлађује, сем човека. Ништа се не подмлађује на овој звезди која је већ тако одавно тамна! Дрвеће се обуче у ново за кратко време, а корен и стабло старе. Отуда човек баш у пролеће има велике безличне чежње религиозног смера. Велики пост и Велики петак падају у пролеће. Пролећни туга је чисто духовно расположење, насупрот јесењој тузи која је резигнација чулног човека.

И. Секулић, Приповетке II, Stylos, Нови Сад, 2001, стр. 255. 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Забелешка о гњеву

 У молитви Господњој Оче наш споменуто је на ванредан начин, у неколико реченица, све оно чега човек треба да се сети у часу смирења, када из обичне своје природе прелази y дух. Та молитва је тихи преглед животних нужди и сметњи, дугова и греха; уједно тихо осећање зебње пред могућним несрећама и смрћу; и тежња за спасењем.

Ипак нам понекад дође мисао да додамо нешто тамо где човек моли од Бога дарове, и тамо где човек моли отклањање зла и опасности. Дође нам да поред хлеба замолимо да нам се сачува разум. И дође нам да нарочито молимо да нас мимоиђе гњев.

Можда те допуне нису на месту. Можда није довољно скрушен онај који ни у молитви није задовољан само с кором хлеба. И можда је зала и опасности y човеку и око човека толико, да се за одбрану од њих не може молити друкчије до општим речима: „и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго". Можда. Али то не смета да се додирне у неколико речи оно што је у нама не ђаво лукави него ђаво безумни.

Црква убраја гњев y смртне грехе. Ретко што је нађено, речено и класификоване тачније. Јер је гњев оно што је афект y афекту, порок у пороку, оно што је заправо отров и зло у љубомори, зависти, итд. Сва та стања почињу у човеку с муком и грижом, а завршују с потребом освете, али од потребе за насиљем до насиља, има празнина коју потире гњев. Кад се та стања осложе с навалом гњева, онда човек више није ни љубоморан, ни завидљив, ни грамзљив, него је само гњеван. Највишу свесност човечију, свесност одговорности, прождире гњев очас, као пламен перце.

Утолико је страшнији гњев, што може да освоји и беспорочнога. Болестан човек се може разгњевити до мржње и освете. Дохвата га, на прекретници између стрпљења или резигнације и гњева, ово друго: безуман гњев против дрвета пред прозором, против болесног места у телу, против болничара.

Има страшан гњев амбициозног и славољубивог човека. Замислио је да му свет призна нешто што сам себи не може признати, и ако то не буде, он се понаша лудачки, свети се, измишља грозне наредбе и одлуке, ако му је то y власти.

Али набрајању нема краја. Сви без разлике, а ми „виолентни Динарци“ нарочито, знамо шта је то кад из утробе јурне нешто вруће и замршено, и загуши у гркљану реч и договор, и удави у глави разум. Човек онда збацује крст који мора и треба да носи, и нема способности да учини мрвицу добра које му је дужност. У гњевноме се стрелица напредовања окреће уназад, и човек се своди на најпримитивније што је човек био: постаје неразуман и диваљ, потребно му је тренутно утољење, и он га ствара по цену злочина и издајства.

Говори се понекад, и пише, о племенитом гњеву. Племенитог гњева нема; а и оно чему се даје то име, очајање, огорчење, неспоразум јесу ствари које треба да прођу критику моралних вредности.

Ваљало би опширније размислити о оној прекретници на којој се човек губи у гњеву. На тој прекретници има, у већини случајева, исти број разлога да човек, с нешто песимизма, мало мудрости и мало умора истраје у својој судбини, или да скочи, сав свој разум да окрене против разума, и да улети у ватру гњева. Вредно би било потражити онај одлучни симптом који значи скакање стрелице уназад, у примитивизам и дивљаштво.

(1935)

И. Секулић, „Забелешка о гњеву“, Приповетке II, Stylos, Нови Сад, 2001, стр. 251-253. 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Молитве у Топчидерској цркви

I

Боже, помози ми и данас. Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с pyкама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! И y пени цело моје дно! И ево ништа нећу да сакријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог. А од Тебе, Боже, ништа и не могу скрити. И нисам скривала. Ти си слушао вреле исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо. Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, згреших, чега се сећам, што не могу заборавити! Талог мој сам ја, Господе! И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек: без дна и муља не постоји?... Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекри небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу, да се одморим. Боже мој!

II

Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања. Но немам последње очајање због тога, Господе! То саопштење, то је данас крај моје молитве.

III

Боже, од ноћи је човека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ, А ноћ све виша и шира, а чула човекова којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе... Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек Месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног Месеца. Светлуца око моје постеље злослут. Или га видим тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога. Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине. Помози, Боже, свима људма који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора.

IV

Не вапијем, Господе, не ударам се у прса, не усправљам руке пред упаљеном воштаницом. Стојим у мрачном ћошку црквице стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора да се обрвам, оборим, ситно и мекано самељем. Кад будем ситна као сиви морски песак Твој, онда ћу се даље трошити, Господе, да постанем још више сива и лака, као магла, тај чудни, најпролазнији гост на Земљи. Али знај, Господе, стићи ћу куда сам пошла, доћи ћу Ти! Бићу пред Тобом међу последњима, најситније смлевенима, маглено сивима, осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер ми је пут један.

V

Овако Ти се исповедам данас, Господе. Кад затутње небеса, и олуј стане кршити дрвета и реку из корита бацати, и од челично плавих муња видни живци почну слепети, и громови тући и палити, и градић наш буде као кутија палидрваца која пламне и изгори – онда, Господе, јави нам се, поћи нам од врата до врата, утеши нас: да ће од грозе изгинути птице и лептири, воће и класови, а нама људма ништа бити неће. И запитај нас још, Боже: Реците ми, о вечито незадовољни, и незасићени, и разлелекани, шта вам треба, шта вам још треба, и све ћу вам дати. А ми ћемо одговарати: Хвала, Милостиви и Добри, и сувише свега имамо, ништа нам не треба. Тако ћемо ти говорити, Господе – док нас страва од твојих сила не миие.

VI

Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача. Прође грч молитве. Мирно уздижем руке, ca десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми je малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига. Са десет свећица својих, са десет малих свитаца на себи, стижем пред Тебе, Боже.

VII

Господе, кушала сам моћ храма Твога. Гле, кућицa је то као и свака друга кућица крај друма, и између неколиких дрвета. Улазила сам у тај храм кад сам била горка и мргодна, и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам y њега кад сам била беспомоћна и уморнa као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана.

VIII

Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да ти благодарим јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци да ли је истина да сам као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам.

IХ

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних зaкона Твојих вуче далеко од Тебе. Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије. Ни y једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своја умења. Шта би било с нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људма проглашено последњом истином. А шта, да је, одједаред, збиља учвршћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило. Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Х

Молим Те, Боже, да ме црквица Твоја мала, празна и тиха, и ове вечери одреши од свих веза. Да учини да не видим ни олтар, ни кандило, ни свећицу коју сам сама припалила. Да будем y простору у којем нема ничега од живота земаљског. Да не важи за мене ништа од оног што је чињеница и облик света. Да уђем у духовну своју судбину потпуно, и престанем бити оно за што важим у животу. Да се све у мени промени, од имена до хаљине. Да урастем у мир духовни тако као што је орах урастао у љуску... Ево, црквица се сљубила са мном, топла је са мном. Осећам да је то сасвим доста и све. И полазим из храма с осећањем да је оно што ме с друге стране чека, само један дан трајања, и дечја игра. Али, ипак, кад пређем праг, осврнем се, и уздахнем тешко уздахом живота, уздахом из света. Господе, дај ми да не заборавим прелазити тај чудни, заједнички праг између Твоје и моје куће, и да поново и поново долазим y Твоју кућицу крај друма, између неколико дрвета.

 И. Секулић, „Молитве у Топчидерској цркви “, Приповетке II, Stylos, Нови Сад, 2001, стр. 273-278.