ИВАН В. ЛАЛИЋ, Песма и молитва

...Не може се, наравно, ставити знак једнакости између песме и молитве. Може се, међутим, учинити нешто друго, a то je потражити везу на који се начин једна песма, која је y свом најдубљем, ако хоћете архетипалном слоју, покушај успостављања комуникације са нечим што превазилази и ту песму и тренутак њеног настајања, приближити појму молитве који је исто тако покушај успостављања комуникације са апсолутом.

У том смислу, као што је већ примећено, молитва је и најспиритуализованији облик жртве. Знате, Јона из утробе рибе каже: „...A ја ћу ти гласом захвалнијем принијети жртву...“ Значи, молитва сама је жртва. Е, сад Ви сте рекли да постоји теорија која покушава да поезију дефинише као молитву. Тачно да постоји, c тим што ту теорију заступа, рецимо, на одређен начин, више имплицитно него експлицитно и Пол Валери када инсистира на ирационалном елементу или димензији која је пресудна за настанак једне песме, а много разрађеније то чини теоретичар Абе Бремо, значи, такође један Француз, који је, уствари, поставио тезу да управо зато што поезија покушава да успостави један ирационални контакт са Апсолутом (свака песма са одређеним апсолутом) – да y суштини свака песма тежи да постане молитва.

Уз све ограде, уз све могуће финесе у разради овакве једне мисли, ја бих се са суштином те мисли могао да сложим.

И. В. Лалић, О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига IV, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 285-286.