Код
свега што се тиче наше среће и несреће, треба фантазију држати зауздану: дакле,
пре свега, не треба зидати куле у ваздуху, јер су сувише скупе, пошто одмах
затим морамо да их с многим уздасима порушимо. Али још мање треба да себи
улевамо страх и бојазан представљајући себи све несрећне случајеве који се могу
десити. Јер, кад би ти случајеви били потпуно уображени или кад би се тек у
крајњем случају могли десити, ми бисмо, чим се пробудимо из таквога сна, одмах
знали да је све било само илузија; и, наравно, више бисмо се радовали свакако
стварности која је испала боља, и одатле бисмо можда извукли поуку за несрећне
случајеве који су сасвим удаљени, и ако су могућни. Само, наша се фантазија не
игра лако с таквим стварима; ради забаве, она највише ствара радосне слике.
Предмет за њене црне снове јесу несрећни случајеви који нам, мада су удаљени,
унеколико одиста прете; она њих увеличава, доноси њихову могућност много ближе
него што је она у ствари, и слика их најцрњим бојама. Пробудивши се, ми таквога
сна не можемо одмах да се отресемо као сна веселог; јер овај последњи непрекидно
оповргаван стварношћу, и једва да остави за собом слабу наду да ће се икад
остварити. Међутим, ако се предамо црним мислима (blue devils[1]), оне нам износе слике које не нестају опет
лако; јер могућност несрећног догађаја постоји уопште, а ми нисмо у стању увек
да одмеримо степен те могућности: она тада врло лако прелази у вероватност, и
ми постајемо жртва страха. Зато, дакле, треба ствари од којих зависи наша срећа
и несрећа, да посматрамо само оком разума и расуђивања; прво треба хладно и
сухо размислити, па затим оперисати само са чистим појмовима и in abstracto[2]. Фантазија при томе мора ћутати; јер да суди не
уме, него само износи слике које наше осећање узалуд и често врло мучно
узбуђују. На то правило треба најстроже пазити увече. Јер као што нас помрчина
чини плашљивима и показује нам свуда страшне слике, тако исто, слично њој,
дејствује и нејасност мисли, јер свака неизвесност рађа немогућност; зато
предмети нашега размишљања, када се тичу наших личних ствари, узимају увече
лако опасан изглед и постају страшила, јер су онда наш разум и моћ суђења,
услед заморености, превучени једним субјективним мраком, а интелект је уморан и
„расејан“, те не може да продре до дна ствари. То се најчешће дешава ноћу, у
кревету; онда је дух потпуно малаксао, те моћ суђења и није у стању да врши
свој посао, али је фантазија још жива. Тада све и сва добија од ноћи њену црну
боју. Отуда наше мисли, пре но што заспимо или и кад се ноћу пробудимо,
показују ствари готово тако исто искренуте и изопачене као што их видимо у сну,
а ако се, уз то, тичу наших личних ствари, онда нам изгледају најцрње и ужасне.
Ујутру, сва та страшила нестану као год и снови, а то казује и шпанска пословица:
nochte tinta,
blanco el dia (ноћ је
обојена а дан је бео). Али већ увече, чим се упали свећа, разум, као год и око,
не види тако јасно као на дану, и отуда то време није згодно за размишљање о
озбиљним, а нарочито о непријатним стварима. Зато је јутро право време, као што
је оно, уопште, најзгодније за сваки рад без разлике, и умни и телесни. Јер
јутро је младост дана: све је ведро, свеже и лако; ми се осећамо јаки, и све
наше силе стоје нам на расположењу. Не треба га скраћивати позним устајањем,
нити страћити га на недостојна занимања или разговор, него га треба сматрати
као квинтесенцију живота и поштовати га као неку светињу. Напротив, вечер је
старост дана: увече смо уморни, брбљиви и лакомислени. Сваки дан је један мали
живот, свако буђење и устајање једно мало рођење, свако свеже јутро – једна
мала младост, а свако легање и спавање једна мала смрт.
Уопште,
пак, стање здравља, сан, храна, температура, време, околина и још много других спољашњих
ствари, имају знатан утицај на наше расположење. а ово опет на наше мисли.
Стога је наше гледиште на неку ствар, исто као и наша способност за неки посао,
толико зависна од времена, па и од самог места. Зато дакле:
„Користите се
добрим расположењем,
Јер оно
долази тако ретко.“
као што вели
Гете.
Не
само да морамо објективне концепције и оригиналне мисли да чекамо ако и када
изволе да нам дођу, него и дубље размишљање о некој личној ствари не полази нам
увек за руком у време које смо за њега одредили и када смо се за њега спремили,
него и оно бира своје време само; а онда се ток мисли, који је тој ствари
својствен, буди и непозван, и ми га пратимо с пуним учешћем.
Да
би се боље зауздала фантазија, као што сам горе препоручио, не треба јој
допустити да нам износи пред очи и слика неправду, штету, губитак, увреде,
запостављања, понижења итд., која смо претрпели, јер тиме поново узбуђујемо
давно успавану љутњу, јед и све мрске страсти, те на тај начин скрнавимо своју
душу. Јер, као што, према једном лепом упоређењу новоплатонца Прокла, у свакој
вароши, поред људи биагородних и одличних, живи и светина сваке врсте, тако и у
сваком човеку, па и у најблагороднијем и најузвишенијем, има већ с рођењем
добијено, оно што је најниже и најсуровије у људској или чак животињској
природи. Та светина не сме се дизати на узбуну, нити она сме гледати кроз
прозор, јер изгледа врло ружно; али оне поменуте слике фантазије њени су
демагози. Тако исто, и најмања непријатност, ма откуда да је потекла, од људи
или од ствари, ако о њој непрекидно размишљамо и сликамо је „дречећим"
бојама и у увећаном размеру, може толико нарасти да постане чудовиште од кога
долазимо изван себе. Напротив, све непријатности треба схватити што је могуће
прозаичније и трезвеније, да би нас што мање жалостиле.
Као
год што нам мали предмети, кад их држимо близу ока, ограничавају видик и
заклањају свет, тако ће исто људи и ствари из наше најближе околине, ма колико
да су незнатни и индиферентни, преко мере занимати нашу пажњу и мисли, често и
на непријатан начин а одгониће важне мисли и ствари. Томе треба радити
насупрот.
А.
Шопенхауер, Паренезе и максиме, према
преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 40-44.
Нема коментара:
Постави коментар