Категорије

четвртак, 28. децембар 2017.

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Сваки дан је један мали живот


Код свега што се тиче наше среће и несреће, треба фантазију држати зауздану: дакле, пре свега, не треба зидати куле у ваздуху, јер су сувише скупе, пошто одмах затим морамо да их с многим уздасима порушимо. Али још мање треба да себи улевамо страх и бојазан представљајући себи све несрећне случајеве који се могу десити. Јер, кад би ти случајеви били потпуно уображени или кад би се тек у крајњем случају могли десити, ми бисмо, чим се пробудимо из таквога сна, одмах знали да је све било само илузија; и, наравно, више бисмо се радовали свакако стварности која је испала боља, и одатле бисмо можда извукли поуку за несрећне случајеве који су сасвим удаљени, и ако су могућни. Само, наша се фантазија не игра лако с таквим стварима; ради забаве, она највише ствара радосне слике. Предмет за њене црне снове јесу несрећни случајеви који нам, мада су удаљени, унеколико одиста прете; она њих увеличава, доноси њихову могућност много ближе него што је она у ствари, и слика их најцрњим бојама. Пробудивши се, ми таквога сна не можемо одмах да се отресемо као сна веселог; јер овај последњи непрекидно оповргаван стварношћу, и једва да остави за собом слабу наду да ће се икад остварити. Међутим, ако се предамо црним мислима (blue devils[1]), оне нам износе слике које не нестају опет лако; јер могућност несрећног догађаја постоји уопште, а ми нисмо у стању увек да одмеримо степен те могућности: она тада врло лако прелази у вероватност, и ми постајемо жртва страха. Зато, дакле, треба ствари од којих зависи наша срећа и несрећа, да посматрамо само оком разума и расуђивања; прво треба хладно и сухо размислити, па затим оперисати само са чистим појмовима и in abstracto[2]. Фантазија при томе мора ћутати; јер да суди не уме, него само износи слике које наше осећање узалуд и често врло мучно узбуђују. На то правило треба најстроже пазити увече. Јер као што нас помрчина чини плашљивима и показује нам свуда страшне слике, тако исто, слично њој, дејствује и нејасност мисли, јер свака неизвесност рађа немогућност; зато предмети нашега размишљања, када се тичу наших личних ствари, узимају увече лако опасан изглед и постају страшила, јер су онда наш разум и моћ суђења, услед заморености, превучени једним субјективним мраком, а интелект је уморан и „расејан“, те не може да продре до дна ствари. То се најчешће дешава ноћу, у кревету; онда је дух потпуно малаксао, те моћ суђења и није у стању да врши свој посао, али је фантазија још жива. Тада све и сва добија од ноћи њену црну боју. Отуда наше мисли, пре но што заспимо или и кад се ноћу пробудимо, показују ствари готово тако исто искренуте и изопачене као што их видимо у сну, а ако се, уз то, тичу наших личних ствари, онда нам изгледају најцрње и ужасне. Ујутру, сва та страшила нестану као год и снови, а то казује и шпанска пословица: nochte tinta, blanco el dia (ноћ је обојена а дан је бео). Али већ увече, чим се упали свећа, разум, као год и око, не види тако јасно као на дану, и отуда то време није згодно за размишљање о озбиљним, а нарочито о непријатним стварима. Зато је јутро право време, као што је оно, уопште, најзгодније за сваки рад без разлике, и умни и телесни. Јер јутро је младост дана: све је ведро, свеже и лако; ми се осећамо јаки, и све наше силе стоје нам на расположењу. Не треба га скраћивати позним устајањем, нити страћити га на недостојна занимања или разговор, него га треба сматрати као квинтесенцију живота и поштовати га као неку светињу. Напротив, вечер је старост дана: увече смо уморни, брбљиви и лакомислени. Сваки дан је један мали живот, свако буђење и устајање једно мало рођење, свако свеже јутро – једна мала младост, а свако легање и спавање једна мала смрт.
Уопште, пак, стање здравља, сан, храна, температура, време, околина и још много других спољашњих ствари, имају знатан утицај на наше расположење. а ово опет на наше мисли. Стога је наше гледиште на неку ствар, исто као и наша способност за неки посао, толико зависна од времена, па и од самог места. Зато дакле:

„Користите се добрим расположењем,
Јер оно долази тако ретко.“

као што вели Гете.
Не само да морамо објективне концепције и оригиналне мисли да чекамо ако и када изволе да нам дођу, него и дубље размишљање о некој личној ствари не полази нам увек за руком у време које смо за њега одредили и када смо се за њега спремили, него и оно бира своје време само; а онда се ток мисли, који је тој ствари својствен, буди и непозван, и ми га пратимо с пуним учешћем.
Да би се боље зауздала фантазија, као што сам горе препоручио, не треба јој допустити да нам износи пред очи и слика неправду, штету, губитак, увреде, запостављања, понижења итд., која смо претрпели, јер тиме поново узбуђујемо давно успавану љутњу, јед и све мрске страсти, те на тај начин скрнавимо своју душу. Јер, као што, према једном лепом упоређењу новоплатонца Прокла, у свакој вароши, поред људи биагородних и одличних, живи и светина сваке врсте, тако и у сваком човеку, па и у најблагороднијем и најузвишенијем, има већ с рођењем добијено, оно што је најниже и најсуровије у људској или чак животињској природи. Та светина не сме се дизати на узбуну, нити она сме гледати кроз прозор, јер изгледа врло ружно; али оне поменуте слике фантазије њени су демагози. Тако исто, и најмања непријатност, ма откуда да је потекла, од људи или од ствари, ако о њој непрекидно размишљамо и сликамо је „дречећим" бојама и у увећаном размеру, може толико нарасти да постане чудовиште од кога долазимо изван себе. Напротив, све непријатности треба схватити што је могуће прозаичније и трезвеније, да би нас што мање жалостиле.
Као год што нам мали предмети, кад их држимо близу ока, ограничавају видик и заклањају свет, тако ће исто људи и ствари из наше најближе околине, ма колико да су незнатни и индиферентни, преко мере занимати нашу пажњу и мисли, често и на непријатан начин а одгониће важне мисли и ствари. Томе треба радити насупрот.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 40-44.



[1] Плави ђаволи
[2] Уопште

Нема коментара:

Постави коментар