Када
видимо нешто што немамо, врло лако се у нама рађа мисао: „Кад би то било моје!“
и тек тада осетимо оскудицу. Уместо тога, требало би да се чешће упитамо: „Како
би било да то није моје?“ Велим, требало би каткад да се потрудимо да оно што
имамо гледамо онако како бисмо га гледали кад бисмо га изгубили; и ту мислим
добра сваке врсте, као: имање, здравље, пријатеље, драгану, жену, дете, коња и
пса; јер већином нас тек губитак неке ствари поучава о њеној вредности. Напротив,
овај начин који сам овде препоручио, имаће као последицу то што ће, прво и
прво, ствари које имамо непосредно учинити нас срећнијима него пре; и друго,
што ћемо гледати да на сваки начин избегнемо губитак, тј. имање нећемо стављати
на коцку, пријатеље нећемо љутити, верност женину нећемо излагати искушењу,
пазићемо на здравље деце итд. Ми се често трудимо да мрачну боју садашњости
осветлимо спекулишући на могућности повољних прилика, те измишљамо тада многе
химеричке наде; али свака од њих има у себи једно разочарење које заиста и
наступа чим се нада разбије о сурову стварност. Боље би било да за предмет
својих спекулација узмемо оне многе рђаве могућности: јер би нас то навело да
учинимо што је потребно за одбрану од њих, и каткад би нас пријатно изненадило,
када се оне не остваре. Зар нисмо увек кудикамо веселији кад изиђемо из некога
страха? Штавише, баш је добро да велике несрећне случајеве који нас могу снаћи,
каткад изнесемо себи пред очи; то ће нам помоћи да оне много мање који нас
снађу, лакше сносимо, јер ћемо се тада утешити тиме што ћемо се сетити оних
великих који нам се нису догодили. Али се треба чувати да поступајући по овом
правилу, не занемаримо оно претходно.
А.
Шопенхауер, Паренезе и максиме, према
преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 44-45.
Нема коментара:
Постави коментар