ИВАН В. ЛАЛИЋ, Шта је духовни провинцијализам, а шта духовни завичај

Споменули сте духовни провинцијализам, у склопу са појмовима „усконационалног“ и „локално егзотичног“. Чини ми се да се такав провинцијализам може да изражава – и да се изражава – једнако и кроз својеврсне космополитске аспирације. Провинцијалан је дух који одбија да се сећа, који се одриче својих координата заданих у језику у традицији, историји, судбини, духовном простору тог језика. (Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа или Рилкеа)...

Међутим, тај „национални терен“ – или свест да на њему стојите само је један основни предуслов. Реч је о тлу где песник мора да има своје корење –– ако не жели да се помири са судбином биљке у саксији. Но то за мене не значи бирање некаквог, како рекосте, „наглашено националног“ пута; некакво затварање у круг појмова и тема везаних искључиво за споменуто тло – које је за мене она тачка, са које могу да чврсто искорачим и у којој налазим своју аутентичну равнотежу. Најзад, то је она тачка из које најбоље видим и најпрецизније одмеравам време и простор; тачка-репер, која ми помаже да ствари доводим у праву визуру. (Када кажем Орфеј, ја мислим и на оне „трачке брегове, илирске горе“, тај прототип песничке судбине обликован је негде ту.) За мене појам онога што називате националним тереном превазилази деноминацију национално; духовни завичај – јер о њему је реч – није нешто дводимензионално, нешто једносмерно. Пре га доживљавам као некакав систем концентричних сфера, са својим одређеним средиштем. Када кажем Ресава, када кажем Византија, покушавам да нешто опште одредим посебним појмовима који су ми блиски. Када кажем Дела љубави, и то доведем у везу са Византијом, ја тражим известан склад, меру, систем, могућност тачног исказа – а не неки „наглашено национални правац кретања“.

Иначе, улаз у светску поезију нашли смо давно, пре много векова. Заборавило се. Нашао га је касније, рецимо, и Лаза Костић. Данас су врата отворена. Проблем се јавља само када нам није јасно како се тамо улази.

(1970)

И. В. Лалић, О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига IV, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 268-269.