(...)
А што се тиче великих духова, свакако је природно да ти прави васпитачи целога
људскога рода осећају према честој заједници са осталима толико мало наклоности
колико и педагогу пада на памет да се умеша у игру и ларму деце кад су ова око
њега. Јер, они који су дошли на свет да друге људе по мору њихових заблуда
проведу право до истине, и да их из мрачнога понора њихове грубости и простоте
поведу на више, ка светлости, образовању и облагорођењу – они, додуше, морају
међу њима да живе, али ипак не спадају међу њих; зато се већ од младости
осећају као бића која се приметно разликују од осталих, али тек с годинама
долазе до јасног познања саме ствари; и онда се брину да се њиној духовној
удаљености од других придружи и физичка, и да им се нико не сме придружити,
осим ако је и он један који је мање или више изузет од опште простоте.
Из
свега тога, дакле, излази, да се љубав према самоћи не јавља непосредно и као
првобитан нагон, него се посредно, нарочито код благороднијих духова, и тек
мало по мало, развија, и тада се мора савлађивати природни нагон ка дружењу,
или побеђивати она мефистофелска сугестија:
„Престани да се играш својим јадом,
Који те као кобац једе живога;
Најгоре друштво даје ти да осетиш
Да си човек с људима.“
Самоћа
је удес свих значајних духова; они ће у њој каткад уздисати, али ће је увек,
као од два зла мање, изабрати. Што пак човек више стари, биће у тој ствари sapere
aude[1] све лакше и природније, а у шездесетим годинама је нагон ка самоћи
одиста природан, шта више нека врста инстинкта. И одиста тада се све удружује
да тај нагон увећа. Оно што људе највише гони да буду дружевни: љубав према
женама и полни нагон, не дејствује више: губитак полних способности даје старцу
способност да се задовољи са самим собом, а то постепено апсорбује дружевни
нагон сасвим. Човек се тада повратио себи од хиљаду разочарења и лудости,
активни живот прошао га је већим делом; он нема више шта да очекује, нема више
никаквих намера ни планова; нараштај коме припада не живи више; опкољен страним
поколењем, он је већ објективно и битно усамљен. Уз то човек осећа да се ток
времена убрзао и он би га духовно још хтео употребити. Јер, ако се само глава
добро одржала, студије постају тад много лакше и интересантније услед многог
стеченог знања и искуства, услед дубоког свестраног размишљања, које се
поступно до краја развило, и услед тога што су све умне моћи тад врло способне
за вежбање. Човек види јасно у хиљаду ствари које су пре у његовим очима лежале
као у некој магли; долази до резултата и види целу своју надмоћност. Услед
дугог искуства, престао је да од људи богзна шта очекује, јер људи укупно
узевши, и не вреде да их човек ближе позна; напротив, човек тада зна да, изузев
ретке срећне случајеве, неће наићи ни на шта друго до на врло непотпуне
примерке људске природе, које је боље и не дирати. Зато човек тада и није више
изложен обичним обманама, врло брзо увиди шта сваки понаособ вреди, и ретко ће
пожелети да ступи с њим у ближе познанство. Најзад, нарочито ако смо у самоћи
познали стару пријатељицу из младости, навика на усамљивање и на дружење самим
собом прешла нам је у крв и постала је наша друга природа. Тако, љубав ка
самоћи, која је пре тек морала да побеђује дружевни нагон, сада је сасвим природна
и проста: човек се осећа у самоћи као риба у води. Отуда свака индивидуалност
која је одлична, дакле од осталих различна, и по томе самостална, осећа се,
услед своје потпуне усамљености, у младости додуше мало незгодно, али у
старости сасвим згодно и пријатно.
Одиста,
сваки ће увек само сразмерно својим интекелтуалним способностима моћи да осети
ту истинску добру страну старости, то значи, виши дух ће је осетити више од
свију, али ће је осетити, у мањој мери, и сваки други. Само људи крајње оскудне
и просте нарави биће у старости још тако дружевни као некада: они су друштву, у
које више не приличе, тегобни, и највише ако их људи трпе, а некада су их
тражили.
А.
Шопенхауер, Паренезе и максиме, према
преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 34-36.
Нема коментара:
Постави коментар