Када
је неки несрећан случај већ наступио, те се дакле више не да отклонити, не
треба себи допустити ни помисао да је могло друкчије бити, а још мање помисао
чиме се то могло отклонити, јер баш та помисао повећава бол дотле да се не може
сносити, тако да човек постане мучитељ самога себе. Боље је да урадимо као цар
Давид, који је за време болести свога сина, непрекидно наваљивао на Јехову с
молитвама и преклињањем; али кад му је син умро, пукао је прстима и није више
на њега мислио. Али ко нема довољно лака духа да тако уради, нека прибегне
фаталистидком гледишту и прожме се великом истином да све што се догађа,
наступа по нужности, те се дакле не може отклонити.
Па
ипак је то правило једнострано. Оно је згодно да нам непосредно олакша бол и
умири нас у несрећном случају; али ако је за ту несрећу крива (као што већином
и јесте), ма и делимично, наша рођена немарност и дрскост, онда нам честа и
болна размишљања о томе како се несрећа могла избећи, служе за опомену и
поправку, и постају нека кажњавања самога себе, а то је добро и корисно за
будућност. А још мање треба да се, као што то обично радимо, трудимо да пред
самим собом извинимо, или улепшамо, или умањимо погрешке које смо очевидно учинили,
него треба да их сами себи изнесемо пред очи у свој њиховој величини, да бисмо
се могли чврсто одлучити да их у будуће избегавамо. Разуме се да тиме морамо
себи задати онај велики бол који се састоји у томе да будемо са самим собом
незадовољни, али „нико није васпитан без батина“.
А.
Шопенхауер, Паренезе и максиме, према
преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 40.
Нема коментара:
Постави коментар