Мислим да
постоји само једна таква фундаментална тема из које, чини ми се, извире цела
светска поезија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав–смрт–време. На њу може да се сведе све; сви аспекти боравка и
трајања човека, о којима говори поезија. Моја опсесија је да што истинитије
изразим себе, y свој пуноћи импулса који захтева песму. A тај импулс носи у
себи свест о простору и времену, о координатама на којима хоће да се уобличи у
глас, у речи. Рекао сам да је поезија вид комуникације; покушавам дакле да
пренесем читаоцу своје истине, препознавања, страх, наду, понос, у жељи да све
то постане и његова својина. Моје песме имају привилегију да настају у овом
веку, који је одлучни век људске историје. Настојим да моје реченице буду
достојне те привилегије. И да можда, у тренутку читаоца, пренесу нешто од мог
настојања да у своме времену препознам оне континуитете и трагове што људску
прошлост, коју препознајем, уводе, пречишћену, у људску будућност о којој
сањам. У овој садашњости, коју волим.
(1964)
И. В. Лалић, О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига IV, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,
1997, стр. 266.
Нема коментара:
Постави коментар