ИВО АНДРИЋ, Превелика је и претешка за једног човјека та снага и та мудрост којом нас искушаваш

 Ја знам да нико жив није прешао свој пут а да му се Ти ниси приближио, положио му руку на раме и пошао с њим један час.

Превелика је и претешка за једног човјека та снага и та мудрост којом нас искушаваш.

У часовима кад ми је претешко, ја мислим да си Ти подмукла снага y хљебу који једемо и води коју пијемо и да помало и потајно прожимљеш тијело наше и упијаш нам се y крв па тако равнаш кораке наше да идемо као на невидљивом ланцу, одређени да паднемо у час борбе c Тобом. – А сваки се жив човјек бори c Богом, један дуље а други краће; и сваки подлегне.

Једног немирног прољећа кад трава није хтјела из земље ни цвијет из пупа, и кад је горак и хладан живот носио задах крви, поставио си ме на тамном

мјесту гдје вјетар не престаје, гдје немир испуња дан, а страх ноћ; облачан дан и језовиту ноћ.

Био сам стари човјеков бој на који нас Бог позива тајном.

Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 87.