Само
једна ствар ме чуди више од глупости с којом већина људи живи свој живот:
интелигенција која се крије у тој глупости.
Једноличност
обичних живота је, наизглед, застрашујућа. Ручам у овој простој кафани и гледам
тамо, иза пулта, фигуру кувара и овде, поред мене, келнера, већ остарелог, који
ме служи као што, колико ми је познато, већ тридесет година служи у овој истој
кући. Какви су животи тих људи? Већ четрдесет година она сенка од човека
проводи готово читав дан у кухињи; ретко узме понеки дан одмора; спава
релативно мало; одлази с времена на време у свој завичај, одакле се враћа без
колебања и без жаљења; одлаже на страну полагано новац који лагано пристиже,
без намере да га троши; разболео би се кад би морао заувек да напусти своју
кухињу и да се повуче на земљу коју је купио у својој родној Галицији; већ
четрдесет година живи у Лисабону, а никад се није прошетао чак ни до Ротунде,
нити је био у позоришти, ако не рачунамо онај један једини пут кад је гледао
представу у Колосеуму – кловнове у унутрашњим рушевинама његовог властитог
живота. Оженио се, не знам ни како ни зашто, има четири сина и једну кћер, а
осмех који му заигра на лицу кад се нагне преко пулта према столу за којим
седим, изражава једну огромну, свечану и самозадовољну срећу. Али он је не
глуми, нити има разлога да је глуми. Ако је осећа, то је зато што је заиста
срећан.
А
стари келнер који ме служи и који управо спушта испред мене сигурно већ
милиониту кафу једног живота проведеног у спуштању шољица за кафу на столове?
Води исти живот као и кувар – с разликом од четири или пет метара, колико
износи растојање између кухиње и сале за ручавање. Што се осталог тиче, има
само двоје деце, одлази чешће у своју Галицију, боље познаје Лисабон од оног
другог, а познаје и Порто, где је живео четири године, и подједнако је срећан.
Посматрам
с ужасом панораму тих живота и откривам, у часу кад ме обузима језа, револт и
сажаљење према њима, да никакву језу, револт нити сажаљење не осећају управо
они који би највише имали права да их осећају, односно њих двојица који таквим
животима живе. То је суштинска грешка књижевне имагинације: претпоставка да су
други исто што и ми и да морају да осећају као ми. Али, срећом по човечанство,
сваки човек је онај који јесте, а само је генију дато да буде још понешто.
Уосталом,
све што је дато одговара ономе чему је дато. Мала улична свађа због које кувар
истрчава на врата забавља га више него што мене може да забави промишљање
најоригиналније идеје, читање најбоље књиге, најслађи од свих залудних снова. А
ако је живот по својој суштини једноличан, чињеница је да тај кувар избегава
једноличност живота успешније него ја. И неупоредиво лакше од мене. Истина није
ни на његовој ни на мојој страни, јер она није ни на чијој страни, али је зато
срећа заиста на његовој.
Мудар
је онај ко монотоно живи, јер у таквом животу и најситнији догађај има драж
чаролије. За ловца на лавове, после трећег лава, лов губи чар пустоловине. За
мог монотоног кувара свака улична туча поприма размере једне скромне
апокалипсе. За некога ко никад није напуштао Лисабон, вожња аутобусом до
Бенфике представља путовање до руба бескраја, а ако једног дана оде и до
Синтре, имаће утисак да је отпутовао на Марс. Путник који је обишао целу
земаљску куглу, после пређених пет хиљада миља не осећа чар новине јер наилази
само на нове ствари; на сваком кораку нешто ново, старост вечите новине, али
апстракни појам новине остао је на дну мора, после другог сусрета с нечим
новим.
Човек,
ако је обдарен истинском мудрошћу, може уживати у призору читавог света седећи
у својој наслоњачи, па чак и ако не уме да чита, па чак и ако ни са ким не
разговара. Довољно је да употреби чула и душу која не зна за тугу.
Могу
да замишљам да сам све, јер нисам ништа. Да сам нешто, не бих могао да
замишљам. Помоћни књиговођа може да сања да је римски император; Краљ Енглеске
то не може, јер је Краљ Енглеске лишен могућности да буде, у сновима, неки
други краљ, осим оног који јесте. Његова стварност не допушта му да сања.
Ф. Песоа, из Књиге
неспокоја, изабрала и превела с португалског Јасмина Нешковић
Нема коментара:
Постави коментар