ФЕРНАНДО ПЕСОА, Колико има нас у мени? Ко сам ја? И шта је тај размак између мене и мене?

Све ми измиче и ишчезава. Читав мој живот, моја сећања, моја машта и све што она обухвата, моја особност, све ми то измиче, испарава. Непрестано осећам да сам био други, да сам осећао као други, да сам размишљао као други. Оно што сад посматрам то је представа смештена у други декор. А оно што посматрам, то сам ја.

Наиђем понекад, у уобичајеном нереду мојих књижевних фијока, на хартије написане пре десетак, петнаест, можда и више година. И многе од њих ми звуче као да их је написао неки туђинац; не препознајем себе у њима. Неко их је написао, а тај неко сам био ја. Ја сам их доживео, али као у неком другом животу из којег сам се сад пробудио као из туђег сна.

И често проналазаим странице које сам написао као сасвим млад – записе које сам забележио са седамнаест или са двадесет година. Неке од њих имају једну изражајну моћ за коју се не сећам да сам је имао у оно време. Поједине реченице, поједини пасуси, настали кад сам тек напустио доба дечаштва, изгледају ми као дело овога који сам данас ја, после многих година и ствари које су ме образовале. Препознајем у њима да сам исти као што сам био тада. И мада осећам да сам данас далеко узнапредовао у односу на оно што сам био, питам се у чему је напредак, ако сам тада био исти који сам данас?

Постоји у томе нека тајна која ме понижава и тишти.

Блудим мислима и убеђен сам да сам ово што пишем већ написао. Сећам се. И питам онога у мени што претпоставља да постоји да ли можда постоји у платонизму доживљаја неко друго сећање на један претходни живот који би заправо био само сећање на овај...

Боже мој, Боже мој, кога то гледам? Колико има нас у мени? Ко сам ја? И шта је тај размак између мене и мене?

Ф. Песоа, из Књиге неспокоја, изабрала и превела с португалског Јасмина Нешковић