ФЕРНАНДО ПЕСОА, Кад бих умео да мислим! Кад бих умео да осећам!

Дошао сам данас, изненада, до једног апсурдног и тачног закључка. Наједном ми је синуло пред унутарњим очима да нисам нико. Нико, апсолутно нико. Кад је та муња блеснула, тамо где сам претпостављао да се простире град, пружала се пуста равница, а сабласна светлост која ме је показала мени самом, није обасјала небо изнад ње.

Ја сам предграђе неке вароши која не постоји, опширно тумачење једне књиге која никад није написана. Нисам нико, нико. Не умем да осећам, не умем да мислим, не умем да желим. Ја сам лик из романа који тек треба написати, лик који лебди, ваздушаст и распршен још пре свог постојања, између снова неког створења које није умело да ме осмисли.

Стално размишљам и стално осећам, али моје размишљање не садржи мисли и моје осећање не садржи емоције. Суновраћујем се са тавана постављеног негде у висини, кроз бескрајни простор, без циља, у слободном паду,многоструком и празном. Моја је душа један црни коловрат што се вртоглаво врти око празнине, гибање неког бескрајног океана који се таласа око једне рупе у ништавилу, а на водама, које су више ковитлање него вода, плутају све слике које сам видео и чуо на свету – промичу куће, лица, књиге, кутије, одломци музике и неповезани слогови, у једном језивом ковитлацу, без дна.

А ја, онај истински ја, ја сам средиште свега тога, једно средиште које постоји једино по законима геометрије понора – ја сам ништа око којег се тај вртлог ковитла само зато да би се ковитлао, само зато што сваки круг мора да има средиште. Ја, онај истински ја, ја сам бунар без зидова, али с мемлом зидова, центар свега око чега ничега нема.

Кад бих умео да мислим! Кад бих умео да осећам!

Моја мајка је рано умрла, и нисам стигао да је упознам...

Ф. Песоа, из Књиге неспокоја, изабрала и превела с португалског Јасмина Нешковић