Немају разборитости они којима се
не свиђа неко од твојих створења, као што је ни ја нисам имао кад ми се није
свиђало много тога што си ти створио. И пошто моја душа није била толико смела
да јој се не свиђа Бог мој, није хтела да призна да од тебе потиче све оно што
јој се не свиђа. И то ју је одвело у мишљење да постоје две супстанције и није
имала спокоја и говорила је безумно. И вративши се одатле, створила је себи
Бога који се шири свуда по неизмерном простору и мислила је да си то ти и њега
је сместила у своје срце и поново је постала храм свог идола, теби омражен.
Али, након што си, без мог знања, пригрлио моју главу и склопио очи моје, да не
гледају ништавила, мало сам се одвојио од себе и успавало се моје безумље, и
пробудио сам се у теби и видео сам те бесконачнога, али другачије, а то виђење
није долазило од тела.
Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана
Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад,
2017, стр. 175.
Нема коментара:
Постави коментар