ЗИНАИДА ХИПИУС, Сви путеви доводе до понора иза кога се налази религија

Зинаида Хипиус (1869-1945)

"Без божанства — без надахнућа"

(…) Потребно је на крају рећи рећи: нема пута, нема ни једног пута који би нас довео до религије. Али зато сви путеви, сви до једног (само путем треба ићи до краја), доводе до понора иза кога се налази религија. И једина разлика између путева је та, што на некима, предосећајући коначну пропаст и њен моменат, човек, када до краја пута дође — може себи створити крила; други кривудави путеви, доводе неочекивано до понора, и бескрилом остаје једино да падне. Путеви мистике — чак и естетике — такви су да на њима лакше могу израсти крила онима који су снажни, бистри, онима који хоће и желе да живе. Нежан, слаб, паучинаст, заљубљен у смрт колико и у живот, витез бледе Прекрасне Даме — успео је себи да створи само слаба светлуцава лептирова крила. Он се несигурним, кратким узлетима подиже над понором који је широк; лептирова крила га не могу савладати. Лептирова крила се брзо умарају, брзо слабе. Прелепа мистика витеза — безрелигиозна, безбожанствена.

…..

„Не прави себи идола…“

Наука, друштвена делатност, морално самоусавршавање, уметност — узети као сами себи циљ, као замена за божанства, као кумир — лишавају нас Бога и тиме уништавају. Поглед на свет естетички, мистички, позитивистички, етички, пантеистички, чак скептички — сви они, као коначни, тј. узети као вера — заустављају свако кретање живота, изопачују, мењају и изневеравају људску природу. Када одређујемо неког човека говорећи: то је — скептик, то је — позитивист, то је — научник, то је — социјалист, то је — естета, ми га тада, заправо, одређујемо у његовој вери, тј. трудимо се да пронађемо оно што му је најзначајније и последње, оно што даје тон и смисао целом његовом животу. Говоримо, наравно, и о људима који иду познатим путем: естета, моралиста, позитивиста — али такво одређење није сасвим исправно јер то је одређење склоности, правца, а не вере. Идући тако — ти људи су, може бити, још увек без вере — али свакако без кумира. Нама су, међутим, сада занимљиви кумири.

Кумир естетике, који је у последње време око себе окупио толико поклоника — један је од најстрашнијих кумира, па ћемо га узети за пример. Естетизам, са својим многобројним усложњавањима, с декадентством, са својом полумистиком, прихваћен као коначан, завршен поглед на свет, саздао је особен сој људи који су њиме отровани. Естетика, сама по себи, није само безазлена, већ и благотворна — уистину, као отров; као арсеник; узмите га у природној количини — обнавља снагу; узмите га као храну — убиће вас. Колико је пут естетике исправан, лак и истинит, раван другим путевима, и може бити, чак и краћи од неких — толико је страшна и разједајућа вера естетска. Душа естете-верника — чипкаста је и крхка као старо дрво, цело источено црвима. Логично, доследан естета је увек: безвољан, циничан и несрећан. Безвољан, зато што је естетски критеријум промењив и не представља поуздан темељ за било какву борбу; циничан — зато што променљивост тог критеријума искључује појам светости, и несрећан, зато што га неизоставно и  постојано доводи до самоодрицања, будући да је, и са сопствене тачке гледишта, недостатан.

Верујући мистик — одриче се себе из унеколико другачијег разлога: зато што је утврђен у својој вери. Верујући у Добро кренуће путем одрицања разноликости живота и, на крају, целокупног живота. Скептик — живи у атмосфери лажи пред собом; директна последица његове вере је — досада; а он мора, напротив, да мисли како му је весело. И тако даље… Још „срећнији“ су људи који се клањају кумиру „малограђанског благостања“, беспретенциозне земаљске ситости. Али таква „срећа“ — дар је на коме не завиди нико од оних који га немају.

Сувише много „вера“ — при једној „религији“! „Део“ се свети ономе ко га уводи у „целину“. Роб се свети несмотреном, који га је учинио царем.

Елемент уске „вере“, продирући у све облике стваралаштва, унижава га. Непокретни, утврђен догматизам (чак и ако је утврђен као „а-догматизам“) — смрт је стваралаштва; тако: уметност верујућег естете — није уметност; дела убеђеног моралисте — неморална су, а задовољства „веселог“ скептика — бљутава. У стварности постоји само оно што је или религиозно, или још није релгигиозно, то јест чува потенцијал да постане религиозно.

1904.

Зинаида Хипиус, „Стихови о Прекрасној Дами“ (одломак из есеја)

Превео: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com