Душа је наша
слобода да се одредимо према властитом лику, веровали или не да смо створени
према божјем (а и Бог има историјски створен лик). Душа је културно формирана
димензија којом се издвајамо у односу на животиње, а која није детерминистички
подређена неумољивим законитостима каузалности. Душа је израз наше
неповредивости, наше рањивости и крхкости, оно што пати када је повређен
објекат наше љубави или саосећања. Опстајаће само док ми то будемо желели, док
будемо сматрали да имамо неко нарочито достојанство о којем се треба старати,
за које се треба борити и које треба штитити као што нас подсећају увиди Хане
Арент. Ко има свест о души коју треба сачувати, тај, Ничеовим речима, има
„фундаменталну свест о себи, о нечему што не може тражити, наћи, а што не сме
ни изгубити“, нечем што не дугује искључиво себи, али што је сам крив ако
изгуби. То нешто је недокучиво и превазилази појединца, испуњава одушевљењем и
страхопоштовањем, а као збир свих искустава уписује се y аутобиографски палимпсест, јер тим путем човек постаје
оно што јесте и што ће бити ако живи y складу са својим најдубљим одговором на питање шта значи
бити човек, и човек као ближњи."
Уле Мартин Хејстад, Културна
историја душе, с норвешког превела Јелена Лома, «Карпос», 2018, стр. 428.
Нема коментара:
Постави коментар