ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ, Камење љубави

(Годинама је приштински свештеник Мирослав Попадић скупљао камење којим су га гађали. У марту 2004. спаљен је његов храм и дом)

На нашег оца Мирослава

Сваки камен пада,

Кад га подигне рука

Он сам полети и погоди,

Пола му пута од мржње, а пола од љубави,

Па удари као плод,

Као радост на њиву

Отац му обрише своју крв,

Сакрије га да се не стиди,

Утопли другим камењем,

Стави поред зида,

Да се нови камен учи

Будућем реду и слободи у заједници.

 

Отац је сваки камен закрстио,

И дао му име.

За зло што му је лет даровало,

На кољенима молио.

Кад су му запалили кућу,

Знао је да ће камен

Одољети ватри.

Од камена што му је пао на срце

Сазидали смо храм,

Сам се дијелио,

И пунио руке мајсторима.

Данас, кад отац није ту,

Ми улазимо у његово топло срце.

Живојин Ракочевић, Глад, «Панорама», Приштина, 1999.