Моја мајка би са царске трпезе
устала гладна,
она не дише,
она штеди ваздух,
кад смо и ту.
Она окопава кукуруз ноћу,
чује се само мотика,
моја мајка не постоји,
ја сам је измислио,
Баћо мој!
Са оцем никад није спавала,
а ми смо се рађали
црни, тихи и мали,
она је света,
она је змијородица.
 |
| Иван Мештровић, Мајка |
Она се много плаши мрака,
а једном је носила сплет змија,
у нарамку дрва.
Касније их је све рађала,
у изби, у пртини.
Моја мајка је зрно жита,
између два камена,
и птица што покушава,
да дохвати, да поједе,
то исто зрно.
Она има руке ко гроздове,
браћемо их,
последњег дана,
за вино, за причест,
за сан о мајци.
Живојин Ракочевић, Глад, «Панорама»,
Приштина, 1999.
Нема коментара:
Постави коментар