Новица Тадић, О КРИТИЧАРИМА

Кажу да сам песник тихане нарави и страсног рада у језику. Одређују ме и као сведока сопственог пада и као покајника несмиреног.

Али, дневна бука убрзо ме покрије и заклони, а они што су о мени изразили своје ставове, забораве шта су рекли.

*

А шта кажу књижевни критичари? А како то они јуришају на тајну, и како је обелодањују?

*

Критичари су ми одредили достојно место у савременој српској поезији. Они су ме тамо сместили.

Можда и ја имам средишњу књигу око које се сабирају сви моји рукописи, и они први и ови потоњи. Можда и ја треба да изнађем наслов под који би, као под кров, стало све што сам досад написао.

*

Спавају ми мирно књиге у градским библиотекама?

Хрчу ми рукописи у ладицама?

Јесу ли пали у дубоки сан сви они тешки томови?

*

Критичари су ми често оптимизам увећавали. Они су га изводили и из чињенице што уопште пишем. И били су у праву.

*

Да само могу, критичари би одвојили светлост од таме.

*

Пред мојим су песничким књигама стајали као пред огледалима. У тамним и сивим нијансама видели су само ликове који су их подсећали на њих саме: непознате ... знаке и ............

истовремено.

*

Нисам припадао књижевним групацијама. О свом сам трошку падао и устајао.

*

У новинским текстовима и изјавама био сам српски Бодлер, српски Сиоран, српски Мунк који не слика већ пише поезију. Био сам баш и Тадеуш Ружевич. Довољно је да помислим да сам неко и нешто, да се надмем.

*

Веома ретко је критика у мени препознала нов, другачији и оригиналан песнички глас. И шта сада да радим у позним годинама, шта?

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 846–847.