„...ако се осећам срећан и задовољан, онда ми ниједан човек не може доказати да то није истина.“ (К. Г. Јунг)
Религијско искуство није само свесно него и
не-свесно. Религијске идеје, веровања, вредности итд. могу да одговарају
верниковим потребама и жељама, без обзира на њихов когнитивни статус, тј. без
обзира на њихову истинитост или неистинитост са становишта науке и филозофије.
Ако је људско биће у исто време и свесно и несвесно биће, онда оно може
разумевати и судити свесно и несвесно, при чему је несвесно разумевање и суђење
подједнако значајно као и свесно, ако не и значајније.
Ако се после молитве, исповеди и неког трећег
обреда појединац и група осећају освежени
и ојачани, онда није битно да ли се њихова вера може сматрати истинитом или
неистинитом у спознајном смислу речи, јер се свежина и моћ могу стећи независно
од когнитивне јасноће и знања. Вера је истинита ако верника охрабри за истинити
живот; она је лажна ако га остави самог и клонулог. Истина једне предоџбе или
једне идеје вреднује се душевним стањима која их прате – осећањем сигурности,
осећањем надмоћи, осећањем блаженства... Осећати се обновљеним подразумева
поређење са пријашњим стањем: ако се рецимо, пре молитве верник осећа слаб а
после молитве јачи, али не односу на друге, већ у односу на самога себе у ова
два тренутка. Ма како нам изгледала невероватна, неистинита и сулуда извесна
веровања, нема сумње да су та веровања чињенице душевног живота које се не могу
оспоравати и које не траже доказе за своје постојање. Оно што се може оспоравати
јесу тумачења тих чињеница, али не саме чињенице. Све што појединца или групу
уздиже у више пределе живота, чинећи их јачим, бољим и лепшим, то је за њих
истинито. Ако се верник са својом вером осећа боље и лепше него без ње, онда он
има необорив доказ њене моћи и нико га не може уверити рационалним путем да је
његова вера само илузија. Ако би и била илузија, то је илузија која му помаже
да живи.
(...)
Нема тога дома који је заштићен од свих бура као
што је то дом саграђен у властитој души. Ништа изван нас не може нам бити ближе
од онога што је у нама. Ипак је ово у нама, ово тако блиско, по правилу оно што
касно запазимо. Јунг не греши када каже: „Сасвим је свеједно шта ће свет
мислити о религиозном искуству; онај ко то искуство поседује, тај поседује
велику ризницу једне ствари која му је постала извором живота, смисла и лепоте,
и која је свету и човечанству дала један нови сјај.“
(...)
Диркем је упозорио: „Верник који се сјединио са
својим богом није само човек који види нове, невернику непознате истине, већ и
човек који може више. Он у себи осећа
више снаге, било да поднесе, било да савлада животне тешкоће. Он као да се
узвисио изнад људских невоља, зато што се узвисио изнад свог људског положаја. Сматра
се спасеним зла – ма у ком облику, уосталом, схватао зло. Прва тачка сваке вере
јесте веровање у спас путем вере.“
Ђ. Шушњић, Знати
и веровати, Чигоја штампа, Београд, 1995.
Нема коментара:
Постави коментар