Категорије

недеља, 04. децембар 2016.

"РОЂЕЊЕМ СМО ОТУДА ГДЕ СМО СЕ РОДИЛИ, А ДУШОМ УВИЈЕК И БЕЗ ОСТАТКА - С КОСОВА" (П. Сарић)

(МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, ДОКТОР ФИЛОЛОШКИХ НАУКА, О ТЕМИ СВОЈЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ "СТИЛСКО - ТЕМАТСКИМ ОДЛИКАМА РОМАНА ПЕТРА САРИЋА")

Зашто, према Вашем мишљењу, нико до сада није узео у студијску обраду књижевно стваралаштво ниједног писца са Косова и Метохије?

- Избор предмета или теме истраживања умногоме одређују студиозност и обим самог истраживања. Не може се сасвим рећи да стваралаштво књижевника са простора Косова и Метохије није било предмет систематичног изучавања, јер то потврђују студије и монографије о значајним писцима који су рођени, стварали или живели на овим просторима: о Григорију Божовићу, Манојлу Ђорђевићу Призренцу, Пери Стефановићу, Данилу Николићу. Међутим, оно што треба нагласити јесте чињеница да је стваралаштву савремених књижевника са простора јужне српске покрајине, иако насталом у периоду великих историјских и друштвених прекретница крајем прошлог века и на почетку новог миленијума - што је одредило и његову природу, али и квалитет - приступано периодично, па се не може стећи права слика о његовом континуитету нити развоју. Томе су свакако знатно допринела историјска дешавања, ратови, прогонства и страдања, која су неминовно имала реперкусије и на културни живот и стваралаштво књижевника са Косова и Метохије. 

Какве сте закључке извели у вези стилско-тематских одлика Сарићевог романа, радећи докторат?

- Несумњиво да је реч о једној аутентичној, заокруженој, сарићевској поетици која је препознатљива не само у књижевности ових простора, него и на нивоу српске књижевности у целини. Теме које Сарић обухвата у својим романима јесу „класичне”, али је начин на који им приступа знатно обогатио елементима магијског реализма, чудесног и фантастичног, уздижући тако поједине ликове и појаве изнад уобичајеног и просечног (естетска епифанија или озарење коју поједини ликови доживљавају кроз светлост као божански принцип, митско и легендарно, што је карактеристика Сарићевог приповедања све до данас, до најновијег романа Митрова Америка). Језик његових романа је дијалекатски, уз комбиновање екавског и ијекавског изговора, што им даје посебан лексички штимунг, а атмосферу Бањана и света измештеног изван њега, чини ближом и приснијом самом читаоцу.
  
Обрадили сте лепоту душе главне јунакиње у Сарићевом роману „Сара” као највиши естетски принцип. На чему се базира та лепота и зашто је непролазна? 

- За Петра Сарића се може рећи да је творац великих ликова. Ако велике и вечне теме „припадају” свима, то се не може рећи и за ликове, јер су они „власнишво” писца. Он је њихов творац и од његове перцепције човека и света и његовог књижевноуметничког талента зависи колико ће тај лик бити јединствен и оригиналан у односу на његов опус, али и у односу на остварења других аутора. Два најистакнутија лика које је Сарић створио јесу Господар Којадин (из романа Сутра стиже Господар) и Сара (из истоименог романа). Ипак, Сара се издваја специфичношћу својих особина, своје патријархалности, притајене горштачке мудрости, али и својом позицијом међу другим Сарићевим ликовима (подсетимо да женски ликови заузимају важно место у његовој поетици). Овај флуидан, сензибилан, лирски конотиран лик, грађен је по узору на женске ликове народне поезије. Сарина посебност је њена изузетност, али њено разумевање другачијег доживљаја стварности немоћно је да се одупре диктату историје и идеологије. Она је налик Гојковици из народне песме „Зидање Скадра” коју наивну и невину узиђују у зидине града. Осим тога, и сам мотив мржње међу браћом повезује ова два књижевна остварења. Сетимо се само „Диобе Јакшића”... Сара је необична и по својој Књизи, некој врсти личне Библије, захваљујући којој њена физичка и духовна лепота изазива дивљење и страх. Њена лепота се доводи у везу са светлошћу, чиме се апострофира њена духовна и душевна чистота, као последње уточиште у свету деградираних вредности, свету рата и зла, у коме неминовно, таква лепота страда. Сарина Лепота је мера Истине, али нам Сарић не даје наду да ће таква Лепота спасити свет.

Мајка је архетип страдања у Сарићевом роману. Зашто?

- Не може се рећи да та идеја почиње од Петра Сарића. Напротив. Али је њоме Сарић потврдио вечну истину, наизглед парадоксалну, да се суштина мајке, материнство најчешће потврђује страдањем. Зар прва и највећа страдалница није и највећа Мајка међу свим мајкама - Богородица, Христова мајка?! У Сарићевом роману Мајка је вишедимензионалан лик; она је архетип страдања, Велика Богиња, али и жена-демон, жена стваралац и жена уништитељ (вечити антиподи попут Ероса и Танатоса). Мајка обухвата све димензије значења - од јунговски схваћеног архетипа мајке до митолошке богиње Мајке. Разноврсне „манифестације” мајчинства које Сарић придаје својим јунакињама (пре свих Петруши, Мајци и Дечака из Ластве и Сари) показују сва њена лица и наличја, али увек у духу идеје о мајци као страдалници. Ипак, романима Дечак из Ластве и Петруша и Милуша Сарић је отишао знатно даље од утврђених и подразумеваних „оквира” у којима се креће улога мајке и положај жене у црногорској патријархалној заједници пре једног века. Перспектива коју нам писац нуди се често граничи са табуом, што се одражавало и на перцепцију читалачке публике која није увек била спремна за ново и другачије виђење.

Колико је тешко и да ли је могуће очувати идентитет у времену када су људске миграције, непрестане, из најразличитијих разлога?

- Животна и стваралачка биографија Петра Сарића сведочи о заокупљености проблемом идентитета, са свим имликацијама које овај феномен подразумева. Најновијим романом Митрова Америка Сарић је тематизовао идентитетске кризе појединаца, у првом реду главног јунака Митра у печалбарству у Америци и људи из његовог окружења (породице, пријатеља) због чега је ближи модернистичким него реалистичким књижевним токовима. У овом роману скоро да нема јунака који није био принуђен да бира између свог и туђег. Једни су се вратили у родни крај, други су пронашли нови завичај (у Америци), а једино је Митар у Америци градио родне Црквице, а у Црквицама сањао о Америци, понашајући се као странац и у туђини и у завичају. Митрова подвојеност тако постаје парадигма подвојености сваког човека, у сваком добу обележеном сеобама, па и најновијим, ововременим, када се лако губи веза са најдубљим собом, са оним што чини језго бића, а то је идентитет. 

Да ли роман косовскометохијских књижевних стваралаца завређује да буде стављен у ред српског романа или припада регионалној књижевности мада нисмо суседи већ  јединствена територија Републике Србије?


- Одговор на ово питање свакако подразумева осврт на историјски развој српске књижевности стваране на подручју јужне српске покрајине. Општепозната је чињеница да је ова књижевност настајала и развијала се у специфичним условима, са тенденцијом наметања одреднице мултинационалности и мултикултуралности, уз искључивање сваког обележја „српског”. Дакле, настојало се на све начине да се створи корпус косовске књижевности, у којој је српска потпуно маргинализована или јој је умањена вредност и значај. Међутим, таква тенденција која је нарочито била изражена у деценијама након Другог светског рата, није тада настала нити је, нажалост, тада и престала. Та „борба непрестана” за српску културу, језик и књижевност, била је актуелна и у доба Григорија Божовића, а није престала ни у време Петра Сарића, то јест данас... И управо је та несрећна квалификација, именована као „регионализам”, којој су кумовале политичке идеологије, онај зид који одваја роман писан на српском језику у јужној покрајини и роман писан у централној Србији. Реч је, дакле, о истом роману, истој књижевности, али су на квалитативно категоризовање чешће утицали некњижевни чиниоци него валидна књижевноестетска валоризација. То је, нажалост, утицало на чињеницу да су многа добра и значајна књижевна остварења остала на маргинама проучавања или су само узгред споменута у историји српске књижевности. Због тога посебно значајним сматрам то што изучавање романа Петра Сарића представља парадигму једног времена, духовне и културне, друштвене и књижевне климе у којој се развијао дух српског народа.  

С обзиром на Вашу научну посвећеност и да радите на пројекту Српски роман на Косову и Метохији у другој половини 20. века, шта нам можете рећи о овој теми?

- Институт за српску културу - Приштина у којем радим, у одељењу за проучавање књижевности, управо је завршио реализовање пројекта „Материјална и духовна култура Косова и Метохије”. Моја истраживања су била везана за српски роман на овим просторима, али и поезију и критику, из чега сами можете да закључите да је и докторска дисертација „Стилско-тематске одлике романа Петра Сарића” резултат рада на пројекту. Овај пројекат Института је мултидисциплинираног карактера, што значи да укључује истраживања из различитих области (историје, књижевности, историје уметности, етнологије археологије, политикологије, социологије), па је мој рад свакако мали део мозаика који се уклапа у свеукупну слику српске културе, науке и уметности, која је данас, више него икад у опасности да буде искривљена. Задатак свих нас који се баве њеним изучавањем јесте да је сачувамо онаквом какву смо је наследили, јер је та слика одраз духовног идентитета српског народа. На то нас и сам Петар Сарић упућује речима: „Рођењем смо отуда где смо се родили, а душом увијек и без остатка с Косова”. 

С.Ђукић

Интервју објављен у "Јединству", 16.09.2016.
Преузето са: http://www.jedinstvo.rs/online/index.php/2013-01-28-10-01-43/2013-01-28-10-03-43/3982-2016-09-26-20-46-11

Нема коментара:

Постави коментар