"Крст
на Голготи не може те спасити зла ако није подигнут и у теби."
Ангелус
Силезијус
Човек је, према
Вајнингеру, састављен из два дела: један део потиче из свемира, из космоса, из божанства, а
други из ништавила, из хаоса, из ђавола (који је за Вајнингера само песонификација „ништавила“). Део
из космоса протеже се на све у чему
се изражава оно што је добро, лепо и
истинито; у њему се налази све позитивно, све што самостално егзистира,
свака снага и животна радост, а истовремено и све објективно што повезује људе једне с другима. Друга половина,
наслеђе хаоса, садржи све негативно, све што егзистира неслободно и не на
основу себе самог (као што је, на пример, сујета), сваки страх и слабост и све
што раздваја људе: на њиховом челу злочин
и лудило. Етика и логика
разоткривају човеку свемир, злочин и лудило му одузимају егзистенцију; јер као
микрокосмос, човек само онда има стварну егзистенцију кад је сâм одраз свемира.
Вајнингер разликује разне ступњеве душевне егзистенције. Њихова количина може
се споља одредити помоћу отпора које је кадра да савлада. Снага као сврха самој
себи пропада много пре него снага настала из доброте. Енергија из
карактераодолева много дуже него енергија из сујете. Поверење у Бога усамљеног
човека опстаје у опасности, док побожност друштвеног човека изневерава. Вајнингер
је сматрао једним од својих најважнијих задатака да укорењеност свих особина и
нагона испитује путем самопосматрања. Она
се онда морала слагати са отпорношћу утврђеном путем искуства.
(...)
„Свемир“ и „ништавило“, то су оне две силе које
се боре за превласт у човеку. Тако нам душевни живот у најдубљој основи изгледа
као вечна борба. Специфична врста његовог „хаоса“, његовог „не“, одређује код
сваког човека развитак и уобличавање управо онога „да“ из царства космоса које
је супротно његовој форми хаоса. Свако испољавање ништавила омогућава
коресподентно испољавање из свемира; сваки део космоса у човеку носи у себи
опасност одговарајућег хаоса. Људска свест је могућа само захваљујући
супротности; божанство се инкарнира у човеку да би онде у борби против
ништавила постало свесно себе. Бог хоће да себе поново нађе у човеку као што
при свакој еротици мушкарац хоће да себе поново нађе у жени.
(...)
Свако зло у
човеку по Вајнингеру настаје услед недостатка свесности. Свесност је
моралност. Што више човек зна о свему што се дешава у њему, што му јасније
постаје све оно што му доноси спољни свет и што му узбуђује душу, то више он
постаје огледало универзума, то више постаје микрокосмос. Самопосматрање је средство којим се човек може ослободити
унутрашњег непријатеља злочиначког инстинкта. Сада постаје јасно шта је
Вајнингер мислио реченицом: „Сваки истински, вечни проблем јесте исто тако
истинска, вечна кривица; сваки одговор је окајавање свако сазнање поправљање.“
Али што је дубље затамњен свет, то снажније мора бити и просветљење о добру и
злу ако треба победити унутрашњег непријатеља. Где се све ставља под питање,
онде мора бити разоткривен крајњи извор моралности. Јер само потпуно јасна
морална свесност омогућава душевни препород.
Нови човек улази кад је стари, суочен са крајњим
разлозима моралности, одлучио борбу између космоса и хаоса. Од некадашњег
злочинца постао је светац.
Што је снажнија била опасност „ништавила“, то
славније постаје „бивство“ кад је савладало нишравило. Највећи човек је онај
који је савладао највећег непријатеља. Геније
није нека врста лудила или злочина, него њихово најпотпуније савлађивање.
Начело супротности могуће је упоредити с једним
биолошким феноменом. При свакој заразној болести стварају се такозвани
антитоксини, који се труде да униште токсине, изазиваче болести. Чим по броју и
снази надмаше ове, долази до оздрављења. После већине заразних болести ови
антиоксиданси годинама остају у телу, тако да болесник постаје имун на
одговарајућу инфекцију; он онда одолева и најјачој опасности од инфекције.
Тако и онај који је победио злочинца у себи постаје имун на све што је
антиморално; он губи и све искључиво простачке црте које су обично присутне код
нормалног човека. Он према себи и другима поступа са строгошћу коју његова
околина не може схватити и коју тумачи као окрутност или претерану
раздраженост. Тако настаје тип свеца.
Светац и геније у највећој мери учествују у
истини. Светац има ону истину која осветљава пут самопосматрања, геније ону
која омогућава посматрање целог света. Светац је спасен кад се светлост вишег
живота јави у њему самоме; генију сав свет сија под истом светлошћу.
Из предговора књизи: О крајњим животним сврхама Ота Вајнингера, превео Бранимир Живојиновић, Паидеа, Београд, 2004.
Нема коментара:
Постави коментар