Категорије

понедељак, 05. децембар 2016.

МИЛИЦА ЛИЛИЋ, Лес бившег живота

Могу се поново окућити, удомити,
ко што се птице изнова гнезде,
могу се поново веселити
и кад на небу засузе звезде.
Али, на дну мене за свагда
остаће лес бившег живота:
гозбе младости, смеха за трпезом,
суседа што у злу прискачу,
белине недеље у дечијој соби
Бадње вече, Цвети, бехара пред кућом,
Ускршње литургије у Грачаници
којом је душа трајно вазнесена,
Ђурђевског уранка у Грмију,
мириса липа што се градом шири
ко радост заљубљених погледом,
Приштинских свитања, Вучитрнског моста
што уводио је у доба славно,
Царске чесме, спаљеног Зочишта,
Јечмопоља и Мраморног стуба
на ком се душе непролазних стане
ко света тајна између писмена
што живом водом поји умируће
Могу се опет родити из леса
кад подигну се рањена небеса.

Нема коментара:

Постави коментар