ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС, Песничка уметност

Гледати реку од времена и воде

и сећати се да је време дуга река,

знати да нестајемо као река

и да лица пролазе као воде.

Осећати да је бдење други сан

што сања да не сања и да је смрт

које се боји наша пут она смрт

сваке ноћи, која се зове сан.

Видети у дану или години симбол

дана човекових и његових година,

претворити разарање година

у музику, жагор и симбол.

Видети у смрти сан, у смирају сунца

тужно злато, таква је поезија,

бесмртна и сиромашна. Поезија

се враћа као зора и смирај сунца.

Понекад у сутон неки лик

гледа нас из дубине огледала;

уметност треба да је попут огледала

које нам открива наш сопствени лик.

Приповедају да је Одисеј, сит чудеса,

заплакао од љубави видећи обалу Итаке

зелене и смерне. Уметност је попут Итаке

сва од зелене вечности, не од чудеса.

И као бескрајна река

која пролази и остаје, одраз истог

непостојаног Хераклита, истог

и друкчијег, као бескрајна река.

Х. Л. Борхес, Изабрана дела: проза, поезија, есеји, са шпанског превели Драгана Бајић, Марина Љујић, Радивоје Константиновић, Издавачка кућа „Драганић“, Београд, 2006.