Категорије

субота, 03. децембар 2016.

К. Г. ЈУНГ, Богати смо знањем, али не и мудрошћу

Богати смо знањем, али не и мудрошћу.
Најмање са смислом, увек је вредније од највећег без смисла.
Као што је телу потребна храна, и то не било која већ само она која му прија, тако је и души потребан смисао њеног бића, и то не било који већ онај слика и идеја које му природно одговарају, то јест оне што су од несвесног покренуте.
Права истина може задовољити разум али она никад не показује смисао људског живота, којег душа обухвата и изражава. Психонеуроза је у крајњем случају, болест душе која није нашла свој смисао. Али из ове болести душе настаје свеколико духовно стваралаштво и свеколики напредак духовних људи и разлог болести је духовна регресија, душевна неплодност.
Ко вазда у страху живи има за то и разлога. Није мали број пацијената којима се страх мора уливати, пошто се изгубио нагон закржљалости; човек који не страхује стоји на ивици провалије…
Бог је опште искуство, које само нејаки рационализам и одговарајућа теологија замрачују. Наука трага за истином… Црква има истину и зато не трага за њом. Бог је очито, психичка а не физичка чињеница, то јест он је само психички али не и физички спознатљив.
Неуроза у стварности обухвата душу болесникову или бар њен битни део, и ако би се она као одговарајућа рационализована намера могла отклонити као болестан зуб, тиме се не би ништа постигло већ нешто суштинско изгубило то јест толико колико је мислиоцу циљ сумња у истину, или моралном човеку искушење, или да се храбар човек ослободи страха. Неурозе се отарасити значи исто што и постати излишним предметом, јер живот баш тиме губи сбој врхунац и смисао. Болесник се мора научити не на то како да је се ослободи већ како да је “носи”.
Изгледа да би општој души човечанства више одговарало ако би се на смрт гледало као на испуњење смисла живота и као његов најистинскији циљ уместо као на бесмислени престанак.
Смрт је друго рођење и протеже се преко гроба. Боље је са временом ићи напред него против времена назад.
Било би дакле са душевно лекарског становишта пожељно, ако бисмо помислили да је смрт само прелазак, део једног дугог и трајног животног процеса. Још је разумљивије да је воља за животом једнака вољи за смрћу.
А ипак крај живота то јест смрт биће само тада разуман циљ, ако је живот или толико бедан да је најпосле радостан ако уопште престане, или ако постоји уверење да сунце са истим последицама са којима се диже у подне исто тако тежи заласку “да би обасјало далеке народе”.
Човечанство је психолошки углавном још у стадијуму детињства. Великој већини су потребни ауторитет, вођење и закони.
Тако смо ми с једне стране дисциплиновани, организовани и рационални, али с друге стране стоји угњетени примитивац лишен образовања и културе. Ово објашњава многе наше падове у застрашујуће варварство. У гомили, без сумње, и највећа маса поседује вазда праву истину али исто тако – највеће катастрофе.
Мржња човека увек се усредсређује на нешто што његова властита рђава својства доводе до свести.
Осмотримо ђаволска средства разарања! Њих су измислила потпуно невина господа, разумни и уважени грађани који су све оно што и сами желимо да будемо. И кад читава ствар оде у ваздух и отвори се неописиви пакао разарања изгледа као да за то нико није одговоран. Дешава се једноставно, а ипак је све то човеково дело. Али пошто се свако у то слепо увери да он није ништа друго до скромно и неважно биће које смерно извршава своје обавезе те заслужује скроман животни опстанак, нико не примећује да је ова посве рационално организована маса која себе назива државом или нацијом гоњена од једне неличне, невидљиве али делатне силе која се од никог и ничиме не може спречити. Ова страховита сила се углавном објашњава као страх од суседне нације за коју се мисли да је опседнута злим ђаволом. Пошто нико није у стању да спозна где и колико је опседнут и несвестан сопствено стање се једноставно пројицира на суседа и на тај начин оствари света дужност, најважнији канони и заразни гас. Оно што је при том најгоре јесте да је сасвим у праву. Суседима се влада помоћу неконтролисаног и неконтрољивог страха, баш какав је он и сам. Добро је позната чињеница да су у лудницама пацијенти који болују од страха, далеко опаснији као такви гоњени гневом и мржњом. Психологија рата је ово стање јасно истакла: све што сопствена нација чини је добро, све што друге чине, рђаво је. Тада је на субјекту задатак да сву ону простоту ђавоље ствари које се приписују другом и које доводе до несугласица, пребаци на сопствени рачун. Најиритирајуће у овој процедури јесте убеђење да, с једне стране, ако се људи тако понашају живот постаје сношљивији и, с друге, осећање најжешћег отпора да се овај принцип примени и на себи самоме – бар у стварности. Ако то други учини ништа боље се не би могло пожелети; али ако то сам учини онда је то непожељно. Неуротично се уствари кроз неурозу приморава да оствари овај напредак, али нормално не, зато оно доживљава своју психичку сметњу, социјално и политички, у форми масовно психолошког испољавања на пример ратова и револуција. Реална егзистенција једног непријатеља коме се може натоварити ово зло представља непредвидљиву повластицу савести: бар се отворено може рећи ко је ђаво, то јест, да је посве јасно да се разлог зле коби налази споља а не у сопственом ставу.
Речи су постале доста јевтине. Бивство је скупље и зато радије замењује реч.
Нама у запрепашћујућој мери прете ратови и револуције који нису ништа друго до психичке епидемије. У свако доба неколико милиона људи се нађе у заслепљености и ми поново имамо светски рат или уништавајућу револуцију. Уместо што је изложен дивљим зверима, стрмоглавим стенама, поплавама, човек је сада изложен својој душевној елементарној сили. Психичко је снажна сила која многоструко превазилази све друге силе земље. Љуби се бука пошто она не дозвољава да се дође до речи.
Душа је много компликованија и недоступнија од тела. Она је такорећи половина космоса која утолико постоји уколико ју је човек свестан. Зато душа није само лични већ и светски проблем.
Опасност што нам свима прети не долази из природе већ од људи, од душе појединаца и масе. Потребно је само скоро неприметно нарушавање равнотеже неке водеће главе па да свет зарони у крв, ватру, радиоактивност.
Као што је атомска бомба једино до сада недостигнуто средство за масовно физичко уништавање тако рђаво вођен развој душе води масовном душевном уништавању.
Свеколика култура је ширење нашег свесног бића. Душа је отац и мати свеколиких привидно нерешивих проблема који се пред нашим очима дижу до неба. Али човек масе не вреди ништа, већ је гола партикула која је изгубила смисао људског бића а тиме и душу.
Ако би се она (држава) могла персонификовати произашао би индивидуум или, пак, монструм који је у духовном и етичком погледу далеко испод нивоа већине појединаца који је чине, јер он представља психологију масе у највећој потенцији. Уколико је већа заједница, утолико се више индивидуум морално и духовно поништава и тиме се такође кочи једини извор моралног и духовног напретка друштва. Без слободе нема морала.
Главна опасност се састоји у директном и индиректном егоизму, то јест у несвесном о скоро истој вредности са ближњима.

Велики проблем човечанства никада још нису настајали кроз опште законе већ се увек решавају само кроз обнову става о појединачним законима.

Извор: fenomeni.me

Нема коментара:

Постави коментар