Ако само погледамо наслове њених репрезентативних књига (Антички мит у прози
Борислава Пекића, Унутрашња страна постмодернизма: поглед на теорију,
Антропопеја – библијски подтекст у Пекићевој прози, Дажд од живога угљевља:
читање с Библијом у руци прозе Данила Киша и Мирка Ковача, Приче о Нарцису и
злостављачу: злостављање и књижевност, Књига о Достојевском: болест прекомерног
сазнања), видећемо оријентацију углавном ка постмодернистичкој књижевности,
али ка оним темама које задиру у дубинскопсихолошке интерпретације и филозофска
промишљања.
Проблем за Јасмину Ахметагић као критичара у тумача не постоји као препрека,
проблем за њу постоји као изазов и она је спремна да са нескривеном
интелектуалном храброшћу тај проблем реши. Она поштује ауторитете, али за њу
нема недодирљивих. Спремност да оштро и критички преиспитује књижевни опус
једног академика, какав је Милорад Павић, на пример, нарочито оног његовог дела
који је за јавност и критику био „недодирљив“, није јој увек донела пријатељски
наклон књижевне јавности. Ту спремност она је показала и у књизи Приче
о нарцису и злостављачу где говори о проблему злостављања
књижевности од стране критичара и тумача, који књижевност подвргавају
идеолошком и политичком суду (на примерима три таква случаја: тумачење
Његошевог Горског вијенца као инспиратора рата у Босни, које
је извео Есад Бајтал, тумачење Опсаде цркве Светог Спаса Горана
Петровића као парадигме националне идеологије савремене српске културе, као и
начин на који је Мирко Ковач у својој есејистичко-мемоарској књизи Писање
и носталгија извео национални профил Борислава Пекића. Дакле, у
Аристотеловом духу: „Драг ми је Платон, али ми је дража истина“, Јасмина
Ахметагић је градила и изградила свој методолошки поступак, не штедећи притом
ни себе, а ни оне за које је доказала да су с правом подвргнути критичком суду.
Отуда се стиче утисак да без обзира на досад добијене награде („Исидоријана“ за
књиге Унутрашња страна постмодернизма: поглед на теорију и Антропопеја
– библијски подтекст у Пекићевој прози, као и улазак у ужи избор за награду
„Никола Милошевић“ за књигу Приче о Нарцису и злостављачу: злостављање
књижевности за 2012. годину), тек је са наградом за нову књигу Приповедач
и прича Јасмина Ахметагић добила потврду књижевне јавности,
пропорционално њеном књижевнокритичарском умећу које је показала раније
објављеним књигама, али и живим разговорима и дискусијама на научним скуповима,
у радио и телевизијским емисијама. Престижна награда „Никола Милошевић“, која
се додељује из области филозофије, естетике и теорије књижевности и уметности,
овога пута није могла да мимоиђе њен рад. Доситејево гесло: бити скептичан и
сумњати у све, истовремено је и Ахметагићкино гесло, јер ју је управо сумња у
утврђене вредности и преиспитивање истих, навело да трага за новим истинама.
Јер, онај ко сумња и чуди се тај мисли како ништа не зна и у томе је корен
сваке филозофије. Подсетимо се само Аростотелових речи: „Како би се, дакле,
отели утиску да не знају, људи су почели да филозофирају.“ Полазећи од тога,
Ахметагићева и самог читаоца наводи на пут сумње, а то значи на пут нових
трагања за истином.
Због тога треба читати и оно што ова ауторка говори и пише и изван својих
теоријских и књижевнокритичких студија, јер се кроз причу која сама из себе
израста рађа и прича о њеној стваралачкој филозофији која је не само особена,
него и доказ да се до великих истина долази само кроз „тешка искушења“, како
она „теоријска“ (у сукобу са текстом), тако и она „практична“ (у
сукобу са светом). Зато су веома занимљиви интервјуи које је разним
поводима и на различитим местима давала. У једном таквом, од скоро пре деценију
(Радио Пешчаник, 31.03.2006), она је свој стваралачки и животни кредо
овако дефинисала: „О.К. ја не могу да променим свет, могу само себе и поставим
питање шта сам лоше видела, какву сам ја овде погрешну рачуницу извела, шта
нисам перципирала. И онда из те перспективе помислим – па добро, можда је моја
судбина таква да ја морам да уложим максималан напор за минумум добити. И то је
нака судбина.“
(...)
У награђеној књизи, о којој је овде реч, ауторка говори о односу приповедача у
првом лицу према причи коју он казује, а то подразумева и његов однос према
себи, према учесницима догађаја и самим догађајима о којима приповеда.
„Немогуће је одвојити исповедну причу о прошлости од својстава онога ко је
казује: пошто је једини извор информисања, приповедач у првом лицу манипулише
информацијама у складу са властитим психолошким интересом и о томе оставља траг
низом недоследности у својој причи. По том трагу, разобличавањем манипулативних
наративних стратегија, доспевам до допунског смисла приче, а у неким
случајевима и до сасвим другачијег смисла приче од оног који јој приповедач
даје“,[1] каже ауторка поводом своје награђене
књиге. Она говори о различитим врстама манипулативних стратегија којима се
наратори служе у циљу наметања својих виђења прошлих догађаја: „манипулативном
аргументацијом намећу а не доказују своје мишљење, логорејом властити напад на
другог представљају као одбрану од другог, служе се иронијским дискурском,
техником понављања, нарочитом стилизацијом израза, компликованом синтаксом
итд“.[2]
Она се позива на релевантну књижевнотеоријску, филозофску, психоаналитичку и
теолошку грађу, али из ње излази са својим закључцима и виђењима. Посебно треба
нагласити значај последњег поглавља у књизи под називом „Грех солипсизма:
православно учење о греху и психолошке теорије нарцизма“, у којем ауторка
проналази везу између психоаналитичког приступа човеку и светоотачког исцељења
људске душе. Тумачећи однос психологије и православне духовности према
нарцистичком поремећају личности, она показује како је „неспорно да су свети
оци били велики психолози“, а да психологија као наука само потврђује њихове
увиде у људску личност. Значај овог поглавља је и у томе што је сам психолошки
приступ, који је доминантан у књизи Приповедач и прича, ауторка
подвргла сумњи као основи на којој почива свако сазнање. „Према мојим сазнањима,
најдубљи приступ човековој личности досегнут је у оквирима православне
филозофије, односно, егзистенцијалистичке психологије, и последњим текстом у
књизи упозоравам на тај мисаони оквир који као аутор књиге не напуштам ни када
се користим тзв. селф-психологијом или тумачењем снова. Психологијом се помажем
у разумевању књижевности, али је као науку не прецењујем“[3],
закључује Ахметагићева.
Текст настао поводом
промоције књиге Приповедач и прича, 30. октобра 2015, у
Београду (објављен у Баштини, бр. 39, Институт за српску
културу – Приштина, Лепосавић, 2015)
[1] „Истине и лажи у
приповедању“, Новости (15. фебруар, 2015)
[2] Исто.
[3] Исто.
Нема коментара:
Постави коментар