Категорије

уторак, 31. јануар 2017.

БРАНКО МИЉКОВИЋ, Свака реч носи у себи потонуле градове које тражимо


Реч која је пробудила свет из његове безглавости и безимености. Реч песника која дозива по имену оно за шта нисмо до тада знали, шта је и да ли постоји. Реч која открива нове светове, нова „копна смисла“, или их ствара тамо где их није било.
(...)
Треба створити себе и ствари око себе, које не постоје ако не успемо да их дозовемо. А затим: треба изаћи из себе говором незадрживим, речима које ће нас рећи заувек, речима после којих ћемо остати сами и покрадени као богови.
(...)
Тражење и чупање речи из дна нас је тежак и мучан посао, јер праве речи не навиру саме на уста. У ствари постоје две врсте речи: велике речи мукама оплођене, које служе да кажу моћ истине, речи од којих је створена поезија, и, на другој страни, речи за ћаскање, мале, закржљале смислом, чаршијске. Велика реч, права реч, то је искуство, слика света, свест његова и пакао.
(...)
Реч има своје геолошке слојеве, своје наслаге. Свака реч носи у себи потонуле градове које тражимо. Треба у речи умети наћи њен најдубљи, најскровитији смисао, иза кога су векови. Вук је сувише рационализовао наш језик и учинио га неосетљивим за многе суптилне и скривене емоције. Наш језик треба поново оспособити за изражавање далеких слутњи, за казивање дубоког и нејасног. Кратко: нашем језику треба вратити тајанственост и древност. То су већ покушали неки наши песници, да споменемо само Момчила Настасијевића и Станислава Винавера.

    Б. Миљковић, из есеја „Песник и реч“
, Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности, прилози, Сабрана дела Бранка Миљковића, књига 4, Ниш, 1972. 

Нема коментара:

Постави коментар