Категорије

четвртак, 26. јануар 2017.

БОРИС ВИШЕСЛАВЦЕВ, Срце – тајанствено средиште личности


Појам срца заузима средишње место у мистици, религији и поезији свих народа. Одисеј је смишљао и доносио одлуке “у срцу милом”. У Илијади се глуп човек назива човеком са глупим срцем. На латинском cordatus homo не означава “срдачног човека” већ умног човека. Индијски мистици смештају човеков дух, његово истинско Ја у срце, а не у главу. И у Библији се срце сусреће на сваком кораку. По свему судећи оно означава орган осећања уопште, а религијског осећања посебно. Тешкоћа се, међутим, састоји у томе што се срцу приписују не само осећања него и најразноврсније активности свести. Тако, пре свега, срце мисли. “Говорити у срцу” на библијском језику значи мислити. Али срце је и орган воље; оно доноси одлуке. Из њега исходи љубав: срцем или од срца људи воле Бога или ближње. Каже се да “имамо неког у срцу своме” (Фил. 1,7.2 Кор. 7,3) или да “имамо с неким једно срце” (Дела 4, 32). На крају, у срцу је смештена и таква интимна функција свести као што је савест: савест, по речима апостола, јесте закон записан у срцима. Срцу се такође приписују најразноврснија осећања која се разгоревају у души: оно се “збуњује”, “плаши”, “жалости”, “радује”, “весели”, “тугује”, “мучи”, “боли”, “наслађује”, “малаксава”, “дрхти”. Као да је срце свест уопште, све оно што проучава психологија; и заисга, у Библији појам “срца” и појам “душе” понекад замењују један другог, исто тако и појам “срца” и појам “духа”.
Наше тешкоће, међутим, увећавају се кад се осведочавамо да срце обухвата не само појаве психичког већ и физичког живота. Све животне појаве потичу од њега и враћају се њему, делују на срце: свако физичко окрепљење јелом и пићем окрепљује и срце, свако оптерећење оптерећује и срце (Лк. 21, 34); свако насртање на живот јесте и насртање на срце (Ис. 9, 26). Због тога се и каже: “Сврх свега што се чува, чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Пр. 4, 23). У тој бескрајној разноликости значења симбол “срца” прети да се претвори у обичну песничку метафору. Међутим, то није тако: срце на религијском језику јесте непгго веома прецизно одређено, може се чак рећи, математички прецизно, попут центра круга из кога може да извире бескрајно мноштво радијуса, или светлосног центра из кога могу да извиру бескрајно разнолики зраци.
Библија приписује срцу све функције свести: мишљење, вољне одлуке, осећање љубави и осећање савести; штавише, срце се јавља као центар живота уопште - физичког, душевног и духовног. Оно је у првом реду средиште, средиште у свим значењима. Тако се говори о “срцу земље”, о “срчики дрвета” (Мт. 12, 40). С правом се намеће питање: није ли у том случају израз “срце” управо оно што је у психологији добро познато као принцип јединства свести, као центар свести? То није сасвим тако, јер је овде у питању нешто много дубље, религиозно, што је недоступно научној емпиријској психологији. Постоје дубоки разлози зашто се овде примењује религијски симбол “срца”, а не појам душе, свести, ума, па чак и духа. У ствари, срце означава некакав скривени центар, скривену дубину недоступну нашем опажању. У том смислу Библија говори о “срцу мора”, о “срцу земље”, као и о ономе што се крије у њиховој тајанственој дубини; у још већем степену се то може рећи о срцу самог Бога. Леон Блуа срце Божанства назива “безданом”, а многи мистици говоре о том “бездану” (као крајњој ирационалној дубини Божанског центра (Ungrund Јакова Бемеа). Али то исто се може рећи и о човековом срцу као о скривеном центру личности. Оно је пре свега недоступно туђем погледу, ми не можемо споља продрети у људска срца. Срца ближњих су за нас непрозирна.
Али не треба мислити да је последња човекова дубина скривена само за друге - она је у знатном степену недокучива и за њега самог; ми не умемо, а понекад и не желимо да појмимо сами себе бојећи се да се загледамо у бездан свога срца. Најдубља мудрост садржана је у оној изреци пророчишта, коју радо наводи Сократ: "Спознај самог себе” - мудрост хеленска и староиндијска. Али људи не познају сами себе, и то не само у смислу свог карактера, својих страсти, својих недостатака, него и у знатно дубљем смислу: они не познају своје истинско сопство, своје истинско Ја - оно што Индуси називају “атманом”, а хришћани - бесмртном душом, срцем, срцем душе. Сократ и индијски мудраци су знали да је човек одвојен од свога сопства свагдашњом сујетом живота, бригама за своје тело, бригама за задовољства, ствари, стицање; Христос каже: каква је корист човеку ако читав свет задобије, а души својој науди? Он овде говори управо о оном крајњем тајанственом средишту личности у коме лежи сва њена вредност и сва њена вечност. Наћи ту своју вечност - значи наћи своје истинско Ја, загледати се у дубину свога срца. То само реткима полази за руком и доживљава се пре свега као осећање најдубљег чуђења, као нека врста новог духовног рођења или исцељења од урођеног слепила. Човек који заиста жели да се загледа у своју сопствену дубину неизоставно мора да постане религиозан човек, мора да искуси религиозно осећање, осећање страхопопгговања, мистичког страха у односу према самом себи, у односу према бездану свога срца, он мора у самом себи да види le monde entier, plein dʼinfini[1]   (Лајбниц). Јер, религија је истовремено признање Божанствености Бога и Божанствености самог човека. Религија је налажење Бога у себи и себе у Богу, а атеизам је не само неверовање у Бога већ, неминовно, и неверовање у човека, неверовање у самог себе, неверовање у своју апсолутну вредност и своју апсолутну вечност. Атеизам сматра да Ја чине - моје тело, моје страсти, моје жеље, моји покрети и поступци у овом свету, а све је то, разуме се, пролазно и склоно рушењу, и све ишчезава као дим. У томе нема никаквог мог истинског сопства. Атеизам је гледиште које се непрестано креће по периферији, по површини, које упорно верује у спољашњост, привид; атеизам је негирање тајанственог средишта личности, па стога и негирање тајанственог центра васељене. За њега не постоји никакво “срце земље”, “срце мора”, “срце небеса”, за њега не постоји ни срце човека пошто се он никада не спушта у дубину, непрестано клизећи по површини, а, разуме се, нема ничег лакшег него клизити по површини. Површинско је оно што је најлакше, најдоступније. Атеизам је најбаналнији поглед на свет, поглед на свет недаровитости. Аристотел каже да је почетак философије чуђење; ми можемо рећи да је почетак религије осећање тајне, трепет тајансгвеног, страхопоштовање пред тајанственим. У том смислу су атеизам и позитивизам исто толико нерелигиозни колико и нефилософски погледи на свет: они се ничему не чуде и ни пред чим не осећају страхопоштовање.
Скептични, нерелигиозни Европљанин је у потпуносги изгубио чуло за чуђење. Неопходно је да срце признамо за основни орган религијских доживљаја. У једноставносги и доступности речи “срце”, овог симбола који је непрестано присутан у обичном говору, садржана је његова висока религијска вредносг. Човек “без срца” је човек без љубави и без религије, а нерелигиозност је, на крају крајева, безосећајност. Није тачно да тобоже постоји некаква религиозна срдачност у форми хуманости, солидарности, класне свести и томе слично. Највећи злочини почињени су ради такве хуманости и били оправдавани декламацијама о љубави према човечанству, реториком у духу Русоа и Робеспјера. Можемо пре свега рећи да су то људи без срца, па, према томе, да су изгубили мистичку везу са ближњима и са Богом, да су, разуме се, изгубили своје истинско Ја, заборавили на њега, ни не слутећи да оно уопште и постоји.
Али само у дубини овога Ја, у дубини срца, могућа је истинска, реална повезаност са Божанством (Dieu sensible au coeur[2] - Паскал), могуће је истинско религијско искуство без кога нема ни религије ни истинске етике. Јеванђеље стално истиче да је срце орган примања Божанске Речи и Дара Духа Светога, да се у њега излива Божанска љубав. И ова повезаност са Божанством могућа је због тога што у срцу човековом постоји исто таква тајанствена дубина као и у срцу Божанства. Овде се разоткрива целокупни смисао израза “образ и подобије Божије”, овде човек осећа своју Божанственост, овде једна дубина одражава другу и све док се човек у свом сопственом бићу не сусретне са овом дубином, он неће схватити шта значи дубина Божанства. Потребно је да човек и сам буде дубок да би могао осетити тајанствену дубину.
Ето због чега религија прихвата симбол срца. У њему се изражава скривено средиште личности. Срце је несхватљивије, непрозирније, тајанственије, скривеније неголи душа, свест, дух. Оно је непрозирно за туђи и, што је још чудније, за свој сопствени поглед. Оно је тајанствено колико и сам Бог и до краја је доступно једино самом Богу. Пророк Јеремија каже: “Срце је пријеварно више свега и опако; ко ће га познати? “Ја, Господ, испитујем срца и искушавам бубреге...” (Јер 17,9-10).
У Библији се непрестано понавља мисао о томе да је само Богу доступно да проникне у срца: “Јер ти испитујеш срца и утробе, Боже Праведни” (Пс 7, 9). “Да сам ја који испитујем бубреге и срца” (Апок 2, 23). ‘Господ испитује сва срца и зна све покрете мисли” (1 Парал 28, 9). “Бог... Он зна тајне у срцу...” (Пс 44,21).
Изузетан значај придаје се човековом срцу: једино су Богу у потпуности познате његове тајне. Ми треба да осећамо трепет страхопоштовања пред овом тајанственом дубином у свом срцу и срцу својих ближњих. Ту лежи истинска лепота, истинска и вечна вредност човека. Код апостола Петра, тог, такорећи, прозаичног апостола, постоје задивљујуће речи, препуне надахнуте поезије, посвећене томе “скривеноме човјеку срца”. И овде се пре свега говори о човековој лепоти, о лепоти жена и њиховој несвесној тежњи да се украшавају; ево тих речи: “Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе, и у кићењу златом или у облачењу хаљина, него у скривеноме човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, шго је пред Богом скупоцјено” (Петар 13,4).
Овде је сакупљено све оно најдрагоценије што се може рећи о срцу: оно је скривени центар човека; оно “ћути”, апофатички потврђује своју дубину; у њему је скривена непропадљива лепота духа, истинска лепота, и тај непропадљиви духовни центар јесте апсолутна вредност, он је “скупоцјен пред Богом”. Прозаични апостол је нашао најпоетичније речи за ову тајанствену дубину!

Б. Вишеславцев, Срце у хришћанској и индијској мистици, превео с руског Добрило Аранитовић, Бримо, Београд, 2002.




[1] Цео свет пун бесконачног.
[2] Бог који се осећа срцем.

Нема коментара:

Постави коментар