Настасијевић
је наш први модерни егзистенцијалист, прави Кјеркегор у стиху и прози. Његова
зебња не заснива се на теоријској или интелектуалној премиси као у савремених
немачких или француских философа езгистенције и егзистенцијалистичких писаца него исходи из сензибилног струјања
(пре)осетљивог бића на само присуство у животу. Ипак је тај трептај зебње
добио у његовој теоријској мисли потпуно и савршено сагласје.
Поетска мисао
Момчила Настасијевића може се графички представити као круг: човек је затворен
у своју земаљску и материјалну егзистенцију у којој дотрајава своју трагичну
судбину. Трагичност је у дефиницији индивидуе, у чињеници индивидуалног
постојања. Ако је свако индивидуално издвајање удаљавање од суштине, онда је
суштина езгистенције у патњи и страдању:
егзистенција пати због одвојености од
есенције, дух због заробљености материјом. Суштински поестки садржаји
Момчила Настасијевића мотивисани су непрестаном тежњом да се превазиђе размак
између субјекта и свебића, и патњом због његове непремостивости.
Отуда је поезија сва у напону да
„открије истину постојања“. У чину
поетског сазнања открива се једини излаз из долине патње: „осетити једно и у
једном све, и у свему самог себе.“ Иако духовно биће или баш зато, човек је
спутан материјом, али материја је амбивалентна: она одваја човека од духовног
света и истовремено му пружа средство помоћу кога може наслутити свет духа.
Први корак у
чину стварања јесте заволети све ствари и сажалити се на њих. Заволети их треба
јер су део Божје креације као и ми, а сажаљење је замена за самосажаљење због
патње за својим изгубљеним духовним извориштем. Пошто је суштински поетски
простор испуњен жудњом езгистенције за есенцијом, нераздвојни пратиоци песника
су страх, бол,
радост и смелост.
(...)
Од огромног је значаја
утврдити шта за Настасијевића представља садржина речи „дух“, који се овде
неизбежно јавља у пресудној улози. Реч дух није конституисана у Настасијевића
само у у једноставној и рационално дефинисаној формулацији. Дух се не јавља
само као опозитни члан једне упрошћене дуалистичке амбиваленције који би
супротан пол било тело, путеност. Он у свом најдубљем значењу има једну
семантичку окосницу којом се, на известан морфолошки начин, приближује Јунгу, а
суштински чини један метафизички и мистички концепт. У овом свом значењу реч дух сажима рационално и свесно недокучив појам
изворне суштине ствари, он је шопенхауеровска, иако не волунтаристички обојена,
антитеза свету привида и појавности, вечна духовна есенцијалност коју
егзистенцијасамо наслућује али јој хрли уверена да ће је досећи индивидуалним
саморастчавањем, стапањем са свеукупношћу постојања.
Очито, ови појмови задиру у суштину и значење
саме речи поезија. Поезија је грчка реч, потиче од глагола чиним, извршујем, стварам. У Настасијевића, овај грчки појам као да
има старију, источњачко-будистичку нијансу, која отвара релацију према Хесеу:
стварати значи себе као индивидуацију расточавати. Ми бисмо били склони да ову
формулу древне философске мудрости дефинишемо као стварање које је себе-расподељивање на елементе материје света о којем
певам. Свакако да постоји ступњевитост инспирације од најнижег до највишег,
као да се иде по духовно-сазнајној лествици чији је коначни циљ стапање са
свепостојањем ствари.
Настасијевићевим „лирским“ круговима одговарају,
као теоријско-естетички и философски пандан, поетички и естетички кругови.
Теоријски искази Момчила Настасијевића крећу се у ритуалним круговима који се
растачу антиномијама да би се постигло поклапање полазне (модерна поетска
редукција) и завршне тачке (романтичарска формула бескрајности). Парадигма тог
ритуалног кружења постављена је као духовна адамска константа. У адамском
кругу, исто као у Клајста, поклапају се полазна (невиност апсолутног знања) и
завршна тачка (невиност апсолутног незнања). Има у томе неке дубље онтолошке
мудрости: ритуално кретање у круговима
савлађује антиномичну подељеност бића и успоставља првобитно (све)јединство.
У првом поетичком кругу Момчила Настасијевића
исказан је став да „нејсугестивније
делује оно што је неисказано“. Друга верзија ове антиномије формулисана је
овако: „Где је неопходно ћутање... тек
ћу проговорити“. У другом, минимум
речи води у максимум израза, редуковани исказ носи бескрајност значења, односно
значење бескраја. У трећем, конкретно
се поклапа са надстварним, материјално са духовним (симболички идентитет
значења). У четвртом, лепота је мост
између коначног и бесконачног, појмовног и непојмовног. У петом, најдубља индивидуалност у певању постиже
највећу универзалност у одјеку. Дух уметности је спајајући принцип народа и
раса, јер „општечовечанско у уметности колико је цветом изнад толико је кореном
испод националног“.
Тако смо дошли до једне од средишних и суштинских
тачака ове естетичке категорије: то је однос националног и светског,
индивидуалног и универзалног, локалног и општечовечанског. Да би партициповало у универзалном, појединачно мора бити што
индивидуалније и аутентичније. Родно тло није само себи сврха него пут, и
то незаобилазан, у општељудско, нека врста посредништва или моста између
индивидуалног и универзалног духа. Отуда
индивидуално поставља себи циљ који води у превазилажење и потирање личности
како би човек остварио себе у свему, а све у себи. Стваралаштво је путовање у
самозаборав до тачке где престаје и мисао и осећање и личност:
„Што
истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе.“
Целокупна поезија Момчила Настасијевића изграђена
је на овом привидном парадоску као на једном од својих пивота. Попут Гетеа и
романтичара, Настасијевић је на самоодрицању и редуковању Ега поседовања
изградио бескрајни поетски универзум.
(1994)
З. Глушчевић, „Поетски и поетички кругови:
стогодишњица рођења Момчила Настасијевића“ (одломак), Књижевност и ритуали, СКЗ, Београд, 1998.
Нема коментара:
Постави коментар