Категорије

среда, 03. мај 2017.

ПЕТАР ПАЈИЋ, Ништа

1.
Кад одеш и кад се затворе врата
За тобом, кад почне по твом лицу
Даљина да се као магла хвата
И да га претвара у несвестицу,

Кад почне ваздух само да шуми
И пустош неба звезде да мрви
На прогнане звери у шуми,
На очај тешки у мојој крви,

Нико те не може више скрити,
Свет је овај од тебе стваран,
Кад одеш, цео простор ће бити
Са тобом једном подударан. 


2.
Свет ће остати твоја слика,
Римован с тобом. Ништа не квари
То што си такла. Као музика
Извираћеш из сваке ствари.

Повлачићеш нове линије
Између небеских, светлих трапеза,
Саткана од чега нико није,
Од дрхтавица и од језа,

Од предела где нисмо били,
Од песме за коју нисмо речи
Ни чули још, ни измислили,
Ал која тужно у мени јечи.


Најлепше песме Петра Пајића, „Просвета“, Београд, 2004. 

Нема коментара:

Постави коментар