Категорије

понедељак, 15. мај 2017.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, О ДУХОВНОЈ ХРАБРОСТИ (човек има не само право већ обавезу да говори "нешто", а не само "о нечему")


„...треба претендовати на истинитост, а не научност. Научност није ни једини, ни коначни критеријум истинитости“.

(Н. Берђајев, из предговора Философији слободе)


(...) Ми се стидљиво скривамо иза историјских истраживања о нечему, плашимо се науке  која захтева да говоримо само о нечему. Када се окрећемо прошлости често нас запањује стваралачка смелост наших предака: они су се усуђивали да буду а ми смо изгубили одважност да будемо. Ми се усуђујемо да откријемо само оно своје о нечему и не усуђујемо се да будемо нешто. Нашу епоху разједа болесна рефлексија, вечна сумња у себе, у своја права на поседовање истине, нашу епоху деградира трошност вере, немоћ избора, не одважавају се да сувише страсно и сигурно изјаве љубав преме нечему и некоме, мрмљају, колебају се, плаше се, погледују на себе и на своје суседе. Расцеп и малаксалост воље уништавају могућност одважности. Духовна бојажљивост стално прати немоћ слободног избора.
(...)
Чувена научна исправност, научна скромност, научно самоограничење наше епохе сувише је често само прикривање немоћи, бојажљивости, непостојаности у вери, у љубави, неодлучности избора. Сувише је светских конвенција и обичаја који прикривају унутрашњу празнину. Нема нечега као суштине живота и зато се сматра приличним говорити само о нечему, допуштена је само општеобавезујућа наука о нечему у царству непостојаног, индиферентног скептицизма, у царству малаксалог безбожништва. Субјект и објект су се неприродно раздвојили и ишчезло је нешто – ноумен, остало је само оно о нечему – феномен. Када људи немају апсолутну, непобитну сигурност, онда је лакше и боље говорити и писати о нечему, а не нешто – одговорност је мања.
Може се рећи да нашој епохи недостају генији или таленти и да је зато у њој све више о нечему, него нешто. Неопходан је геније или огроман стваралачки дар да би се рекло нешто, а о нечему се може рећи и уз много скромније способности. Где су, рећи ће, у нашој епохи Платони, бл. Августини, Екхарти и њима слични? Не може се преко својих моћи. Ја мислим да је ово уобичајено размишљање суштински погрешно. Наша епоха пати од воље за необдареношћу, свесног одустајања од генијалности и талентованости. Епохе су безначајне, сиромашне генијима сопственом кривицом, то је људски грех, а не слепа случајност која обдарује одређено време даровима одозго. И у нашој епохи, као и у свакој, има много талената, али су они погрешно усмерени, они пропадају у атмосфери воље за необдареношћу. У праву је Вајнингер када каже да у сваком човеку постоји принцип генијалности и да свако у одређеним моментима у животу може бити генијалан. Мора постојати воља за генијалност, а управо она не постоји. Па и не морају само генији и таленти, само бл. Августини, Бемеи и Платони да кажу нешто. Ради се о квалитету живота, о усмерености ноуменалне воље а не количини даровитости, не само о великим људима. (...) Боље је бити трећеразредни Августин, обичан стваралац духа „нечега“, него прворазредни пророк духа „о нечему“. То није право, није привилегија, већ обавеза. Човек је обавезан да буде смео, смелошћу воље он задобија благодатне дарове Духа. Када он не буде сам, када с њим буде живео Дух, онда ће људски самољубиво и сујетно питање о размерама обдарености постати беспредметно. Човек има не право већ обавезу да буде гласник највише пуноће истине, тј. он пре свега мора да говори нешто, а не само о нечему. А смелост се постиже само вером.

Н. Берђајев, Философија слободе, превео с руског Небојша Ковачевић, „Логос“, Београд, 2006. 


Приредила М. Јефтимијевић Михајловић

2 коментара:

  1. Један од најбољих блогова, антологијски избор текстова.
    Желим Вам да истрајете у томе, а на ползу културе и литертуре.
    Свако добро.

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала на лепим речима и жељама! Задовољство је моје имати овакве читаоце! Срдачан поздрав!

    ОдговориИзбриши