Док о теме лупа врелог
сунца брадваПрљав од бусења а подобан ласти
У гротло ћу првог кладенца наг пасти
Макар ме сломила ледна вода на два.
Дан се сломи, не ја: слази плава вечер.
Док се земља хлади – свет нејасан бива.
Небо ми у главу већ звезду зарива
Са шиљбоком једне мисли као глечер.
Наслоњен на дивљи мирис (ваљда пласта)
Слутим неки додир што ми вреба раме
Невидљивим крилом меким ко у ласта.
Далеки двојниче, близ, из сличне таме,
Стару нашу реч ми преко мрака хитни:
Како смо под ноћном звездом сами, ситни.
Нема коментара:
Постави коментар