АЛЕКСАНДАР МАРИЋ, Улазак у врт

“Страшни су ратници
Под земљом војници одбране”

                                                 Б. Миљковић, “Одбрана земље”

Улазим пажљиво у врт
И лако, само лако
Мотиком обделавам земљу
Иако многи вичу удри
Готово богобајжљиво копам
Да не бих случајно узнемирио
Неког претка похрањеног
У капсули за путовање
Ка новој звезди
У сржи Космоса
Која се и Сунце правде
Назива

Јер ко ће да нас заступи
Кад ланац живота крене
У супротном смеру
Кад контраперспектива
Буде и дефинитивно оваплоћена
И постанемо очеви
Својих очева и дедови дедова
Сваки човек када постане карика
Која везује нас
За Творца и извор све суштине

Зато смерно као на своме
А опет поклоњеноме крешем
Разгранато дрвеће и узбуђено
Треперим да се то не осликава
Рука или лик везе битне
Оклопника који држи завет
Зато у покајању бојажљиво
Скидам са верига патину
И рђу са оклопа стружем
Да се опросте, позлате промашаји

И свака кап зноја, крви
Прими у залог
И засија новим светлом