Категорије

уторак, 09. мај 2017.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, У полу и љубави је тајна индивидуалности и бесмртности


         Питање о полу и љубави има централни значај у целом религијско-друштвеном схватању света. Главни недостатак свих социолошких теорија је стидљивост, а често и лицемерно игнорисање извора живота, виновника целе човекове историје – полне љубави. У полу и љубави је тајна раздвајања света и тајна његовог поновног спајања; у полу и љубави је такође тајна индивидуалности и бесмртности. То је најмучније питање за свако људско биће, за сваког човека оно је неизмерно важно, једнако као и питање живота и смрти. То је проклето питање, светско питање и свако људско биће насамо са самим собом покушава, брижљиво се скривајући, у тајности и стидећи се, као од нечег срамотног, да превлада трагичност пола и љубави, превазиђе поделу света према полу, ту основу сваке друге поделе, и последњи међу људима покушава да воли, макар и као звер. И запрепашћујућа је завера ћутања о том питању, о њему се веома мало пише, веома мало говори, веома мало се откривају лична осећања у тој области, скрива се оно на шта би требало да се добије свеопшти, свесветски одговор. То је интимно питање, најинтимније питање. Али откуда се уврежило мишљење да интимно нема свеопшти значај, да не треба да избије на површину историје, да треба да се скрива негде у илегалности? Одвратна лаж културе већ је постала неподношљива; као да нам је наређено да ћутимо о нечему што је најважније, што нас се дубоко тиче; отворити своју душу, открити то од чега она живи, сматра се непристојним, готово скандалозним. И у свакодневном животу људи, и у њиховој друштвеној делатности, и у књижевности, тражи се да се говори о општеобавезујућем, о општекорисном, озакоњеном за све, о пријатном.  Нарушавање тих правила сада се назива декаденцијом, раније су га називали романтизмом. А све истински велико, генијално, свето у животу човечанства било је створено интимношћу и искреношћу, која је победила условљеност, мистичким откривањем саме дубине људске душе. Јер у интимној дубини душе увек лежи нешто универзално, у већој мери универзално него на општеприхваћеној површини.  Свако ново религијско учење и пророчанство било је у почетку интимно, рађало се у дубини интиме, у мистичкој стихији, а затим се откривало и овладавало светом. Шта је могло бити интимније од Христове религије, како је за многобожачки свет било необично и необавезно, све што је говорио Христос, и за њим је пошла мала група људи, али је та религија постала центар људске историје. Истина, и сада се сматра необавезим, за све, сувише личним, то што је Христос говорио, и сад се сматра неумесним сећати се Христа и његових речи, кад се, на пример, ради о животним, практичним питањима. Све тековине културе само су објективизација, световно поопштавање субјективно-интимног, оног што се десило у скривеној, тајанственој дубини. Питање пола и љубави некако није имало среће, оно је било протерано у илегалу, и само је књижевност изражавала оно што се таложило у човековој души, откривала је интимно, лично искуство. Очигледно су постојали дубоки разлози због којих то питање још није могло да добије универзални одговор. Но савремена криза религије тражи одговор на то питање; религијско питање сад је тесно повезано с проблемом пола и љубави. Око пола и љубави наталожило се мистичко искуство, које је још хаотично, и потребно је његово религијско осветљење. Људи новог мистичког искуства и нове религијске свести траже да се најинтимније изведе на васељенски историјски пут, да буде присутно на њему и да га одређује.
          (...)
          Хришћанство није успело да промени природу пола, није одухотворило полну плот, напротив, оно је коначно учинило пол хаотичним, затровало га. Демонизам пола само је наличје хришћанског анатемисања пола. Моћна полна љубав била је потиснута унутра, пошто није добила благослов, и претворила се у болесно мучење које нас не напушта ни до сада. Аскетско хришћанско учење дозвољава полну љубав само као слабост човекове грешне природе. Полна љубав је тако остала као нешто срамно, слабо, скоро прљаво. Трагична хришћанска вера је већ скоро умрла у људским срцима, престала да одређује кретање европске културе, а хришћанске предрасуде према полу живе и даље, трују нашу крв неподношљивим дуализмом. Скоро да смо се помирили с тим да је пол грешан, да је радост полне љубаци – нечиста радост, да је сладострашће прљаво, и мирно настављамо да грешимо, да се предајемо нечистим радостима и прљавом сладострашћу, пошто смо ми само слаби људи, и не можемо да досегнемо до идеала. Стидимо се полне љубави, кријемо се, не признајемо да је доживљавамо. Поражавајуће је то да је антихришћанска и антирелигијска свест нашег времена у неком погледу блиска средњовековном хришћансву, мада је бескрајно далеко од Христа, и лишена је средњовековне трагичности. Људи нашег доба не верују у небеску радост и чак не чезну за небом, али земаљска радост, радост полне љубави, остаје код њих без благослова. За људе нашег доба пол остаје исто тако демонски као и за људе средњег века.
(...)
          У историји светске филозофије знам само за два велика учења о полу и љубави: учење Платона и Владимира Соловјова. Платонова Гозба и Смисао љубави Вл. Соловјова два су најдубља и најлуциднија дела на ову тему. Платон је живео пре Христовог доласка, али је продро у трагедију индивидуалности, осетио тежњу за транцендентним и прозрео састављачку снагу божанског Ероса, посредника између овдашњег и оностраног света. Према Платоновом учењу, изложеном у форми мита, пол је резултат раздвајања у првобитној целовитој и снажној људској природи, распада индивидуалности на две половине, а љубав је чежњива жеља поновног сједињења у целовиту индивидуалност. Платон је успео да помоћу генијалне, божанске снаге, уочи разлику између Афродите небеске и Афродите земаљске, тј. Љубави божанске, личне, која води ка индивидуалној бесмртности, и љубави вулгарне, безлично-родне, природне. У Платоновој Афродити небеској већ се осећа дах хришћанског Ероса, тајанственог до данашњег дана, средњовековног романтизма и најдубљег, могућег тек после Христа, учења Владимира Соловјова о љубави као путу ка индивидуалној бесмртности. Владимир Соловјов долази до открића супротности између индивидуалности и рода. Родна љубав, она која рађа, која уситњава индивидуалност, за њега је Афродита вулгарна, потчињена природној нужности. Истинска љубав је увек лична, она постиже вечност, индивидуалну бесмртност, она не потире индивидуалност кроз рађање, већ води у пуноћу индивидуалности. У целој веронауци Владимира Соловјова централно место има култ вечне женствености, љубави к Богу у конкретном облику љубави к „Дивној Дами“. Одбацујући род и рађање, Владимир Соловјов долази до нове религијске свести, до новог религијског учења о љубави, али не долази до краја.
          Он је наш директни претходник.

Н. Берђајев, „Метафизика пола и љубави“ (одломак), Ерос и личност: филозофија пола и љубави, превео с руског Новица Јањушевић, „Академска књига“, Нови Сад, 2016.


Приредила: М. Јефтимијевић Михајловић 

Нема коментара:

Постави коментар