Категорије

среда, 03. мај 2017.

ПЕТАР ПАЈИЋ, Чежња


Вече је одвукло за собом
Бело повесмо дана.
Од тишине су ми рањене руке,
Нежност капље са усана.

Знам да негде миришу сенокоси
И неко да плаче неутешно.
Знам да месец грли јасике,
А оне му се нуде грешно.

Нема мени девојака ни смеха,
Сутонска чежња је без гнезда.
Усамљен машем витком грању
По коме пада роса звезда.


Најлепше песме Петра Пајића, „Просвета“, Београд, 2004. 

Нема коментара:

Постави коментар