„Сва
моја патња потиче од неуравнотежености
тела и духа. Је ли то мој крст, моје ограничење?“
Серен Кјеркегор
Јунгову тврдњу да се добра књига
препознаје по видљивом напору аутора који је у њу уложио, можемо узети само као
релативно тачну, нарочито ако говоримо о вредном уметничком делу, јер у том
случају „напор“ који улаже аутор није кључна реч да апстрахује вредност дела. Односно
вредност је мање резултат „напора“, а више нечег што као категорија стоји „изнад“
напора, а то је таленат. Таленту није потребан напор да би био изражен. Таленту
је, као сваком Божјем дару, довољна лакоћа и „интензитет“ те лакоће је мера
квалитета самог дела. Роман Путници од
стакла Јованке Живановић је индикативан пример како моћна стваралачка
имагинација и књижевни таленат без тешкоћа обликују и најсложенију причу, у
чијем су средишту највиша питања о Човеку.
Од романа симболичног наслова Путници од стакла пре би се очекивало научнофантастично
штиво или бар такво које је добрим делом засновано на снажој имагинацији и
способности његовог аутора да нас пресели у нестварне, нереалне и имагинарне
светове, али не и роман који у судару два света (видљивог и
невидљивог) и покушају да међу њима успостави јединство, дубоко задире у пределе „оностраног“; да се кроз причу о
двоје духовних сродника, између којих духовна привлачност и истоветан
сензибилитет претпостављају сваку другу врсту привлачности – емотивну и
физичку (које су јој ипак подређене) – постављају суштинска питања о смислу
човековог трагања, дајући самом роману философски тон. Настојећи да кроз
имагинарне сусрете у сновима својих јунака Емилије Савић и Петра Наумова покаже
да човек трага како би уобличио сопствену
недовршеност и постао цео човек, ауторка читаоца наводи и на преиспитивање властитог
пута, указујући на то да „невидљиво влада видљивим и да је реч о огромној
некрунисаној моћи“. Та моћ, та сила је Агапе
која је једина у стању да помири два света, да буде мост између видљивог и
невидљивог, чулног и духовног.
Ауторка нас, причајући причу о двоје суграђана
који се сусрећу и спашавају у заједничким сновима, заправо води у транцеденцију
која је по речима Миодрага Павловића, „све оно што смо послали с ону страну,
што нам је неслично, што је вечито и несазнатљиво што нас својом огромношћу
превазилази на један непојаман начин, враћа се на границе постојећег и даје
знаке о себи.“ Те знаке о себи препознају јунаци Јованке Живановић, чија је
стварност прожета спиритуалним, што обичном свету „изгледа лудо“, па „мора да
се крије“. Та божанска оностраност дата је сваком човеку у мери у којој он може
да поднесе, а путницима од стакла – како
ауторка романа именује посебну категорију људи најснажнијег сензибилитета, за
које је све опасност, па чак и сунце, који „живе на сопствену штету“ – дата је
у највећој мери, јер могу да осете оба
света у себи: објективни свет и његову трансцеденцију (због чега треба
бити: мудар као змија и безазлен као
голуб).
Роман
покреће бројна питања, суштински бави се оним што човек „по своме лику јесте“,
а не оним како га свет види, односно покушава да у највишим и најбољим својим
тренуцима одговори на питање: да ли је „удар на суштину бића, заправо, извртање
сопствене колевке“? Јунаци романа Путници
од стакла осећају да је свет патња Бога, и да, као што је тврдио Јунг, сваки поједини човек који жели да живи
своју целовитост, зна да она значи ношење крста. Посвећени људи, какви су јунаци Јованке Живановић, то најбоље знају и осећају. Због тога овај роман није само роман о посвећенима - то је и роман за посвећене.
М. Јефтимијевић Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар