Категорије

среда, 05. јул 2017.

ИВО АНДРИЋ, Како сам улазио у свет књиге и књижевности

Не сећам се и не бих могао поуздано одредити кад сам почео да пишем, јер се y мени моја прва жеља за писањем и потреба за изразом у току времена помешала са стварним почецима мога писања. Чини ми се да је уз прве књиге које сам читао, или само гледао, везана и прва помисао да нешто и сам напишем или бар y машти уобличим. A књига, то је била велика страст и велика мука наших младих година. Она је била и остала жеља мога детињства. Дечак у трећем разреду гимназије, ја сам патио од праве жеђи за књигом. Та жеђ је била утолико већа што се до књше теже долазило. А књига y нашем тадашњем животу била је ретка и скупа, готово недостижна ствар.
У нашим сиротињским становима није било књига, осим уџбеника или неког убогог календара. Школа је пружила мало или ништа, а о куповини није могло бити говора. У тадашњем Сарајеву постајале су три или четири књижаре, и свака од њих је поред књига продавала, наравно, и канцеларијски и школски материјал. У ствари, боље би било то казати обрнутим редом, јер су књиге биле споредан, а канцеларијски материјал главни артикал. Највећа и најбоља таква „књижара и папирница“, својина неког досељеника, била је једина која је, поред нешто наших, имала и доста страних књига, на немачком језику, y једном на савремен начин аранжираном, добро осветљеном излогу. Књиге су биле понајвише бечка или минхенска издања, углавном лакша, забавна књижевност, намењена за лектиру аустријским чиновницима и официрима, а уз то и понешто немачких превода са руског или из скандинавских књижевности, које су тада биле у великој моди. Уосталом, за мене су биле све једнаке, јер ни о једној нисам ништа знао. Знао сам само да су књиге, да ме својом сјајном опремом, тајанственим насловима и непознатом садржином неодољиво привлаче, и да их страсно желим.
Пред тим излогом провео сам, у раним ђачким годинама, многе часове.
То је био мој први и за дуго једини „прозор у свет“, моја „веза“ са великом светском књижевношћу (тако сам мислио!) о којој ја ништа нисам знао осим то да мора негде да постоји, а о којој ми нико, па ни наш наставник књижевности, који нит је био прави наставник нит је имао много везе са књижевношћу, није ни тада ни доцније могао ништа да каже.
У кишним поподневима, кад дечаци мојих година чезну за нечим новим, лепим и узбудљивим, траже храну духу и машти, храну која им је потребна исто као хлеб и вода, а коју им у нашим тадашњим приликама ни кућа ни школа ни друштво нису могли да пруже, ја сам често напуштао нашу невеселу собу и стрмим сокацима, по излоканој крупној калдрми, слазио доле y равни и лепши део града. Ишао сам право до књижаре и стајао дуго пред њеним излогом, који сам тако добро познавао да сам примећивао сваку и најмању промену и радовао јој се као личном доживљају. По неколико пута сам одлазио од тог излога па се опет враћао, све тако док не стане да се спушта јесење вече и док у излогу не плане светлост, и њен одсјај не падне по мокром асфалту. Тада је ваљало напустити све то и вратити се горе у махалу свом стварном животу. Али осветљени излог није било лако заборавити. У ноћним дечачким сновима и полусновима он је блештао и кружно у фантастичним преображајима; то и није био више обичан градски излог са књигама, него васионска светлост, део неког сазвежђа коме сам тежио са силном жељом, али са болним сазнањем да ми је недостижно.
И сваког дана тако. По стотину пута сам читао мени непозната имена писаца и наслове тих књига. Не имајући никог да ме обавести и упути, ја сам тим насловима сам давао неки смисао и значење, налазио међу њима своје симпатије и антипатије. Сваки од тих наслова изазивао је на свој начин моју машту да ради и да нагађа шта би могло иза њега да се крије и да, после узалудног нагађања, сама измишља садржину тих неприступних књига. Ту су негде ницале и ту одмах и пропадале моје прве замисли приповедака и романа.
Ту су стала да свићу у мени и друга сазнања. Као толики други дечаци, моји другови, врло рано сам по много којечем осетио и научио шта je то сиротиња, шта значи: и м а т и  и  н е м a т и, и какав је онај непрелазни зид који дели многе људе од оног што воле и желе, али ни по чем тако јасно и оштро као по овим књигама у излогу и мојој прекој потреби и неостварљивој жељи да их имам, листам, и читам.
Много је година прошло од тада. Много сам књига видео у свом веку, доста прочитао, неколико и написао, али књиге из скромног излога провинцијске књижаре у Сарајеву – нисам никад потпуно заборавио. Сећање на њих задржало се y оним скровитим пределима моћних а неиспуњених детињских жеља које, и кад човек прегори и привидно заборави, остају и живе целог века, притајене негде дубоко y нама, и јављају се чудно и неочекивано у ноћним сновима или у несвесним поступцима дневног живота.

И. Андрић, Стазе, лица, предели, Удружени издавачи, 1981. 

Нема коментара:

Постави коментар