Категорије

уторак, 04. јул 2017.

ИВО АНДРИЋ, Белешка о речима


Сви ми који пишемо, y овој земљи и овим језиком, од непознатог почетника до писца иза кога стоји већ мање или више остварено дело, сви ми знамо важност и улогу речи. А ако не знамо, или уколико заборавимо, потребно је да се често на то подсећамо. Уколико то не учинимо, речи ће се саме пожурити да нас подсете.
Сви други уметници, музичари, сликари, вајари, позоришни или филмски ствараоци, сви они имају на располагању разна видљива и опипљива средства којима се служе у свом изражавању. Једини је писац који нема ништа друго до – речи. И једини смо ми позвани да од обичне, несталне и променљиве речи, којом се сви људи служе у својим животним потребама, направимо средство уметничког изражавања и, по могућности, уметничко дело.
Ми то, наравно, радимо несвесно, тј. служимо се речима не мислећи увек на сваку реч појединачно, издвојено, ни на значење речи као таквих. И то је добро, и једино могуће. Имао је право онај француски песник који је рекао, отприлике, да су речи танке даске бачене преко понора бесмисла, и да преко тих дасака треба претрчати брзо, служећи се њима али не заустављајући се дуже на њима. Па ипак, c друге стране, треба се с времена на време мало замислити о том нашем алату и оруђу и проверити наш однос према њему.
          Јасно је да хладно проучавање речника, свесно тражење, измишљање и комбиновање необичних речи не воде ничему и да и највећа вештина у том послу не даје уметничко дело него, у најбољем случају, куриозан опит. Уметност се не гради од тих речи и не добива живот од њих, него од оних које, у добрим тренуцима, искачу из наше свести и дају тело и одело нашој мисли или нашем осећању. Али да би до тога дошли и да бисмо у правом тренутку нашли праву реч, ми морамо да смо на доброј нози са језиком којим пишемо, да смо у присном и сталном односу са њим, и то више и другачије него други људи. Са више напора и одговорности.
А језик, то је живот људи, свесни и несвесни, видљиви и скровити. Изван живота постоји само самртно ћутање. Нема те речи која је без везе са животом, као што нема биљке без подлоге која је храни. Значи да треба бити близак људима и њиховом животу, слушати њихов говор, упијати га у себе, размишљати о њему, живети са њим као брат са братом. И тада ћемо моћи постићи оно што треба, тј. да људима њиховим и познатим језиком кажемо нашу и нову уметничку истину.
Од тог нашег односа према људима и њиховом говору, тј. животу, зависи и однос речи према нама y тренуцима кад нам оне затребају.
То је све. Никакве друге игре и вештине, довијања и домишљања не помажу. Речи се не могу цедити из налив–пера. А ако то покушамо, па чак ако и ,,ycпемo“, те речи не живе, не греју, не светле, не казују ником ништа. Мртве, на мртвој хартији, оне говоре једино о нашем наопаком и безизгледном опиту. Јер, чим се мало више удаљимо од људског живота, израженог људском речју, то се осећа на нашим текстовима. Наше речи сведоче против нас. Сви наши напори су унапред изгубљени. А чим успоставимо поново додир са ма којим видом људског живота, а ти видови су безбројни и разноврсни, наше речи добивају топлину живота и снагу убедљивости, претварају се у драгоцено, послушно средство за изражавање наше уметничке замисли. И више од тога: реч бива дело.
Према томе, сваком се од нас, у разним периодима нашег рада, речи разно јављају и приказују. Некад су оне крупне, тамне и непомичне ствари, као камење поред пута, а некад прозирне, разнобојне, лаке и променљиве, као кристали, роса и облаци. А увек су подвржене неслућеним метаморфозама и вечитом таласању умирања и васкрсавања.
У ствари, речима нема краја, као ни нашој страсној борби с речима и за реч, ни нашем доживотном тражењу плодне и стваралачке речи. А то је она која, долазећи од живих људи и људских дела али и људских снова и жеља, и прошавши кроз призму уметничког духа, постаје (у срећном случају) уметничко дело. Законе тога процеса не можемо у потпуности никад ухватити, као ни законе љубави. А језик је заиста, као што је Ф. Кафка у једном писму рекао, наша љубав до гроба.


И. Андрић, „Белешка о речима“, Историја и легенда, Удружени издавачи, 1981. 

Нема коментара:

Постави коментар