ИВАН В. ЛАЛИЋ, Ветар

Ветар који свлачи и облачи море

У подерану чипку светла, y слану паучину,

Груб између два загрљаја,

Ветар који мења распоред сићушних кристала

У звезди твоје шаренице,

Прави y твојим очима врт од крпица,

Ветар који твојој кожи даје боју

Лаке и суве земље из које расте воћка

Са цветовима ружичастог мириса,

Ветар који пали кратку ватру твоје косе

У којој ће изгорети моји прсти

Као птице у запаљеној ражи,

Ветар који ноћас листа време као речник

И затрпава ме именицама љубави

Лаким и горким као лишће светлог бакра.

И. В. Лалић, Време, ватре вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.