ДОЛИНОМ СРПСКИХ КРАЉЕВА (Милисав Савић = Milisav Savić, Долина српских краљева = The Valley of Serbian Kings: пролећно путовање 2013 = а spring journey 2013, Рашка школа, 2013)

Име књижевника Милисава Савића се ових дана чује чешће него иначе, а како и не би када је баш он овогодишњи добитник престижне књижевне награде „Меша Селимовић“ за роман La sans pareile – љубавни роман са додацима. Књига Долина српских краљева припада оној врсти литературе која никада не губи на вредности, будући да представља ризницу духовног, културног и историјског блага, виђену очима једног књижевника. Она је пут ка нама самима, ономе што јесмо, а оно смо што је и наша историја.

Сâм поглед на библиографију Милисава Савића пружа увид у разноврстан спектар најразличитијих књижевних облика, од приповетке до романа, мемоара, превода, антологија, лексикона, па чак и различитих мултижанровских форми, јер је оваквом писцу очигледно била уска свака врста ограничења, па макар оно било и жанровско.

О Милисаву Савићу се може говорити и као универзитетском професору, дипломати, ерудити и изнад свега као човеку богатог духа, снажне поетске имагинације, о чему уосталом сведоче бројне књижевне награде („Стефан Првовенчани“, „Мирослављево јеванђеље“, „Лаза Костић“, „Душан Васиљев“, „Витез српске књижевности“,, „Љубомир Ненадовић“, „Григорије Божовић“, па све до најновије и најактуелније „Меша Селимовић“).

Ко је имао прилику, али и жељу и вољу, да чита или путем интернета гледа интервјуе са Савићем, могао је сазна много не само о његовом стваралаштву, него и о српској и светској књижевности, језику, традицији, српској књижевности у европском контексту, о односу писца и читаоца, природи  модерног читаоца и његовим очекивањима, схватању улоге критике и критичара, али врло често и кроз анегдоте из живота самог писца. Дакле, једна непрегледна раскош, јер је раскош реч која најбоље описује овог књижевика – и квалитативна и квантитативна, и жанровска и поетска, и стваралачка и животна. О Савићу је писано да се често мењао (на шта је он једном шаљиво одговорио да мења само кошуље) и да је мало писаца који су у стању да превазиђу већ виђене књижевне обрасце.

То сведочи о непрекидном духовном и интелектуалном расту, али пре свега једној реткој и необичној духовној радозналости или андрићевској непрекидној тежњи за савршенством, односно речено Сиорановим речима: „Није све изгубљено док смо незадовољни собом“. Милисав Савић јесте мајстор приче и приповедања, јер зна Шехерезадину тајну завођења причом, о чему је и Андрић говорио у свом чувеном говору на додели Нобелове награде. Он непрекидно пред собом има читаоца кога уважава подједнако колико и критичара и каже да је модеран читалац „прилично тежак и незгодан партнер, засићен лепе књижевности која му се нуди на сваком кораку“.

Дакле, сам Милисав Савић је исто што и његова Долина српских краљева – права ризница, мозаик најразличитијих асоцијација на матерњи језик, Немањићку државу, живописно сликарство, митске пределе, историјске и ванисторијске личности и догађаје (а како и не би када је рођен у Рашкој, колевци српске државности и културе). На другој страни, пак, иако је реч о путописно-романсијерској прози, препознајемо (иако у сасвим другачијем облику), његов модеран приповедачки проседе, који се огледа у третирању читаоца као љубавника или љубавнице која има своја очекивања, па је стално треба нечим новим и другачијим изненађивати. Ту врсту изненађења Савић је постигао водећи читаоца кроз прошлост, показујући му ко је и шта је (дакле, и овде је у одређеном смислу проблематизовано питање идентитета, као и у његовим романима), али нити једног тренутка аутор не дозвољава читаоцу да изгуби из вида садашњост, односно оно што је од те моћне српске средњовековне цивилизације и културе остало.

Шта ови књигу разликује и издваја од осталих Савићевих књига и због чега је она значајна не само за његов опус него и за српску књижевност уопште?

Најпре, она се жанровски разликује од претходних, па и најновије књиге – реч је о путописно-романсијерској прози, књизи мемоарских записа са путовања/ходочашћа Ибарском и Рашком долином, током којих је обишао све манастире, градове и цркве из Немањићког периода, као и оне саграђене у време обнове Пећке Патријаршије.

У неким интервјуима Савић је говорио о подстицајима за писање ове раскошне монографије, где је истакао да је тај период од 15. до 19. века био период великих путовања западних дипломата и мисионара, који су на свом путу од Дубровника до Цариграда, пролазећи Рашким крајем запазили многобројне манастире и цркве, од којих данас некима нема ни помена. Он помиње Гиљфердингов путопис из 19. века, затим Јоакима Вујића који није залазио у Ибарску долину, Михајла Валтровића и Драгутина Милутиновића који су стигли до Рашке. „Жеља ми је била да ходочастим трагом ових старих путописаца“, каже аутор. 

Током свог двомесечног путовања, аутор је посетио не само познате манастире као што су Ђурђеви Ступови, Студеница, Сопоћани, Бањска, Жича, Соколица, Дубоки поток, Петрова црква, него је својим записима читаоца упознао и са мање познатим црквама као што су Црква Светог Петра и Павла у Тутину, Стара Павлица, Црква Свете Петке у Трнави, Црква Свете Богородице у Јошаничкој Бањи, Црква Светог Николе у Штитарима и многе друге.

Путописна проза јесте новина у односу на све оно што је Милисав Савић досад писао и објављивао, па се може сматрати својеврсним експериментом. Сам аутор је у једном интервјуу, у духу свих великих писаца, изјавио да „експеримент јесте ризик, али да је боље и експериментисати и промашити, него бити епигон и опонашати“. Међутим, он не само да није превише експериментисао, него је зашао у добро познато подручје, ако имамо у виду да путописну прозу познаје боље, а можда и најбоље, од већине савремених књижевника, универзитетских професора и књижевних критичара, јер је магистрирао са темом „Мемоарска проза о првом српском устанку“, а докторирао са темом „Мемоарско-путописна проза о српско-турским ратовима 1876-1878“.

Дакле, познајући срж путописне и мемоарске прозе, Милисав Савић не само да није експериментисао него није ни погрешио, пратећи ону линију српске књижевности коју су утемељили значајни путописци и аутори мемоарске прозе, због чега је уосталом књига Долина српских краљева прошле године награђена наградом „Григорије Божовић“, која се додељује за најбољу књигу путописа писане у Божовићевом духу, као и наградом „Љубомир Ненадовић“. Осим тога, Милисав Савић је овом књигом посведочио ходочасничко путовање као пут Истине којим се кретао и први и највећи српски просветитељ Свети Сава, који је два пута обишао Свету земљу, и непрестано путовао између Србије, Свете Горе, Константинопоља и Солуна.

Тако долазимо до друге важне тачке по којој се ова књига издваја од свих других његових остварења  –  а то је значај саме области коју је обишао и чије је манастире описао. Првенствено, не сме се губити из вида чињеница да се на простору Рашке области зачела српска државна идеја и настала прва српска државна орзанизација под кнезом Властимиром 9. веку. У  Расу, српској престоници, на чијим темељима данас лежи Нови Пазар, столовао је велики жупан Стефан Немања, где му се и родио најмлађи син Растко (Свети Сава). Из Немањине државе развило се потом, под његовим потомцима, Српско краљевство, а у 14. веку и Српско царство. Дакле, обилазећи манастире и цркве из периода Немањићке државе, аутор нам предочава сам зенит српске средњовековне цивилизације, српско духовно и културно средиште и имплицитно поставља питање:

Да ли немарност према наслеђу и историји произилази из пољуљаног националног и културног идентитета, односно шта је са тим идентитетом данас?

Овом је књигом Савић на најбољи начин учврстио ону данас све тању нит са коренима српске духовности и културе, али, што је још значајније, културе његовог родног краја, чиме је потврдио Андрићеву мисао да је сваки човек увек дужан своме завичају. Посебну вредност књиге представљају богатство (или велики број, бројне) фотографија цркава, манастира и фресака, које је сам аутор направио, истовремено се оградивши због евентуаланог неуспеха, јер, каже, није историчар уметности који зна како да усмери фото-апарат. Али, баш зато што њен аутор није историчар уметности, ова књига није лишена, већ напротив обогаћена личним утисцима у додиру са историјом, митским местима и епским причама о времену Србије као „земље високе цивилизације“, како сам каже.

Тако је перспектива књижевника, а не обичног путника намерника или историчара, обликовала двојак однос према прошлости: док се с једне стране стране осећа ламент над временом државног, духовног и културног процвата, од чега су остале рушевине („И да човек не пожели да види те мрвице од бившег, јер кваре лепу, митску причу“), дотле је често ауторов духовит, али пре свега ироничан тон, инициран мишљу да занемаривање прошлости доводи у питање и садашњост, па и будућност, како личну, тако и колективну.

Веома је занимљив део из поглавља о Цркви Свете Петке у Трнави у коме се аутор, чак и у оваквој „озбиљној“ теми послужио игром „завођења читаоца“:

„Ја сам први пут – срамота ме је то да кажем – крочио у цркву овог, 2013. пролећа. Иако црква од мог родног села није удаљена више од десет километара. Пречицом, преко брда, и мање.

И ваљда је зато на десном довратнику главних врата, на ширини од двадесетак сантиметара, али целом дужином (...), насликана гола грешница око које се обавија змија. Да ме опомене, и не само мене, шта чека грешног раба „зовуму“ Милисав.“

Уз подсећање на мисао, ових дана често помињаног великог Умберта Ека, поводом његове смрти – да „перо држе три прста, али да ради читаво тело“, питамо се шта у случају овог нашег великог књижевника представљају та три прста и закључујемо да је то Љубав, она апсолутна, безвремена и свевремена, „љубав без интереса“ како је описује у најновијем роману“. У контексту књиге Долина српских краљева она значи и љубав према прошлости, историји, митологији, дакле свему ономе што чини срж или архетипкску основу српског бића. У то име, захваљујем аутору Милисаву Савићу, што сам имала прилику да говорим о књизи која је мене, а верујем и сваког другог њеног читаоца, вратила себи и свом идентитету.

Ако је „јунаку приче стало до тога ко ће његову причу прочитати“, као што сам Савић тврди, а у овом случају, Долином српских краљева језди сам аутор, ова ризница која је пред нама сама бира свог читаоца – а то је сваки самосвесни појединац који у времену деградације свих, па и историјских и културних вредности, зна да одговори на питање ко је и шта је, дакле онај ко није изгубио лични и национални идентитет и не мора да се крије иза лажног имена, као јунак његовог најновијег романа који покушава да сачува живот.

Излагање на промоцији књиге Долином српских краљева, 23.2.2016

Текст објављен у часопису Баштина, свеска 40, Институт за српску културу - Приштина, 2016, стр. 229-233.

https://www.facebook.com/mjmihajlovic/videos/vb.100005008631132/554813838028899/?type=3