Категорије

уторак, 04. јул 2017.

ИВО АНДРИЋ, Белешке за писца


Судбина писца је таква да мора стално да се бави појединостима, ситним послом са најужим могућим видиком. Ма како било обимно и богато и разнолико дело које писац ради, ма колико да иду y висину и y ширину његови планови, његов рад остаје прикован за појединост, за један призор, једну личност, једну реч. А чим писац покуша да ради „на широко“, имајући y виду целину, са отвореним, слободним видиком пред очима, све се замути и оплића, одједном стану да се кваре и губе и појединости и целина. А чим се врати опет поједином призору, појединој речи и реченици и почне њих да обрађује и дотерује, он осети како се јединство и целина његовог дела невидљиво али осетно склапају и ведре, расту и усавршавају са сваким потезом пера. А кад дело буде једном завршено, онда се оно ионако одвоји од пишчеве свести и добије за њега ново значење, посве другачије од онога које је имало док је рад трајао. Могло би се рећи да дело за писца умре оног дана кад га он заврши. После, остаје књига.
*
Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене y њој, налазе се y једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Кад она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.
*
У сваком опису или призору, без обзира на њихову дужину (они могу бити од три реченице или три стране), има увек једна једина фраза на којој тај опис цео почива, а која је у њему изгубљена и невидљива као оплођујућа семенка. Писац мисли често данима, недељама како да један психички покрет или један необичан призор изрази и прикаже. Он сам их добро осећа и јасно види, али не зна, што је главно, како да их учини читаоцу приступачним, разумљивим и видљивим. Са своје тачке гледања, он разабире све јасно и живо, али чим пређе на читаочеву страну и погледа: цела слика постаје мутна, нелогична и распада се у збркане појединости. То може дуго да мучи и обесхрабрује писца, али ако остане веран напору своје мисли и раду своје маште, он ће у једном обасјаном тренутку наћи оно неколико речи, повезаних јасним смислом. А после тога, све постаје лако, јасно и једноставно, реч се ниже на реч а реченица уклапа y реченицу. Одједном цела слика стоји пред читаоцем (јер је о њему реч!), стварна, жива и природна, онаква каква једино и може да буде. За читаоца је цео тај текст једновит и сливен сав из једног комада, али писац при сваком пречитавању осети и позна оне две–три надахнуте речи. Он их види (и само он!) као мали узидани динамо који оживљује и покреће целокупну мртву масу реченица и ставовa.
*
Има доста дана, често и читавих недеља, кад мало радим и стварно ништа не урадим, кад ми се чини да никад ништа добро ни паметно нисам написао и да никад више нећу ни написати.
*
Погледајте око себе људе који раде; и да не узимамо сложеније занате и послове за пример, погледајте, рецимо, човека који весла или који копа. Колико вештине, стрпљења и истрајности њему треба! Па зар је наш посао испод његовог?
Невоља је само што у нашем раду ни добра воља ни свестан напор не одлучују у оној мери у којој је то случај код радника или веслача.
*
На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне сензације које читалац већ носи у себи, а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем само оне видике које је читалац способан да сагледа.
*
За некога су речи круте, непрозирне и непомичне ствари, као камење поред пута, а за некога прозирне, разнобојне, лаке и променљиве, као кристали, роса и облаци.
*
За једну мало већу приповетку, a често и за врло кратку, потребни су често огроман напор и велико стрпљење. Сваки покушај да се ствар сврши олако и брзо доводи до неуспеха и разочарања. Случај је исти као да је у питању гомила камења коју треба пренети на друго, мање или више удаљено место. Само стрпљиво и полагано, камен по камен, може се извршити тај посао. А од јуриша, као ни од лукавства, ту нема користи.
*
Рад маште, тежак и опасан, увек и у свему, више него што се то обично мисли, има једну нарочито незгодну и опасну страну. – После дужег и јачег рада живци дођу у нарочито стање које није замор, а јесте изнуреност. Тј. човеку се не седи и не спава; сав је устрептао, жељан је разговора, светлости и разоноде. Ако уметник у тим тренуцима не нађе бар нешто од тога што цело његово биће тражи, онда му се дешава да пада у чамотињу и депресију у којој време изгледа бескрајно, а земља пустиња.
То су мучни и опасни тренуци кад човек пада као авион који губи брзину.
*
Сваки пут се поново уверавам да се ниједна иоле већа прича не може писати у једном потезу, као писмо добром пријатељу, него све парче по парче, од појединости до појединости, од призора до призора и од запажања до запажања. И без реда неког, него час с краја, час c почетка, а час из средине приче. За то је потребно времена и стрпљења. Потребно је целу своју снагу и сву пажњу посветити свакој тој појединости, и радити је не мислећи ни на оно што јој претходи ни на оно што долази иза ње, као да само она постоји.
*
На свашта сам се у животу жалио, као што то већина људи чини (слабих људи!), на ситне болести и недаће, на стотине тешкоћа које сви сваког дана сусрећемо на свом путу. На све сам се жалио, као што то чине и други, некад мање некад више него други, али на једно се никад пожалио нисам, на велику, сталну тешкоћу коју имам код писања приповедака. А то ми је била и остала највећа и најтежа ствар у животу.
*
Код описа ствари, људи или догађаја, треба оперисати само суштинама. Преко облика и њихових мена, али само суштинама. Треба говорити из средишта ствари које се описују: не са површине, још мање са тачке гледишта читаоца, него из сржи онога што сте изабрали за предмет и што читалац треба да види, схвати и осети. – У писцу постоји и често се јавља посве људска, сувише људска тежња да напусти своје усамљено, тешко и мрачно место са којег говори и да пређе на другу, лаку страну, да бар за тренутак погледа свој предмет очима читаоца. Свако такво дезертерство свети се, јер одмах у том тренутку „прича умире“ и враџбина губи своју моћ. Нестаје чуда и његових обожавалаца. Остаје само то тешко сазнање и велики напор да се писац врати на своје незавидно место.
Највећа и најчуднија прича то је писац сам. (Он је ватра, а све што пише, то су само искре. Ватра, али под условом да остане y стварима и да говори из њих не учествујући у њиховој површној и променљивој игри и не имајући свога дела ни у чему.)
*
Сваке ноћи ја лежем у постељу уморан од дана који је прошао, забринут за онај који ће сутра сванути, измирен са сазнањем да сам сиромах, да ми је дано мало дана и добара, мало радости и још мање способности да се радујем. Још никад нисам заспао без мисли да је покривач на мени позајмљен и да ми је и сама топлина постеље у којој сам дата само кратко на уживање. Али то ме није никад спречило да слатко заспим и добро спавам. То ме никад није испунило ни жалошћу ни горчином ни завишћу. Напротив, увиђајући како је y мене свега мало и како је све кратко и оскудно, ја сам често и дуго мислио на друге људе и крајеве, где има изобиља и радости и где све траје, обилује и претиче. Тако сам, као незаслужену награду, имао у исто време и непролазно богатство света и мој кратак, штур и оскудан живот који ми је мио.
*
Не може се лако ни кратко казати шта је то што догађају који описујемо даје убедљивост и веродостојност и онај нарочити печат по коме га читалац прима као стварност, познаје, усваја и памти.
То није ни научна тачност, ни верност описа до ситница, ни поузданост података, ни сликовитост говора, ни лепота стила. Напротив, има реченица, ставова и написа којима све то недостаје а који по нечем убеђују, заносе и „плене“ читаоца и остају у његовом сећању као трајни психолошки, историјски и људски документи, док читаве књиге нестају и бледе без трага.
На пример, у сећању Проте Матеје, поред много нетачности и омашака у датумима и подацима, има таквих убедљивих и узбудљивих места.
Кад y мају месецу 1804. Срби пођу у Београд, сусретне ваљевска војска, са којом је био Прота, Карађорђа. „Ја превезем војску и топ. Војска пева и врло весела; ал кад пређе господар Црни Ђорђе, па уз параду сву војску: ,Добро дошли, браћо!ʼ поздрави, и кад га видоше и његове речи: ,Добро дошли, браћо моја, српски соколови?ʼ чуше, верујте децо да ту није војник остао, који запевао није a многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао. И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао, и тако с певањем у Остружницу 8. маја на конак дођемо“ (стр. 112).
Стварни и помало суви стил Протин није ни овде промењен. Певање је у овом случају било један важан део ратничке и политичке стварности, која је њему главно, и он га описује исто као што на другим местима описује заморне маршеве, међусобне свађе или узалудна чекања. Ни трага од литературе. Не каже се ни ко је певао, ни шта је певао, ни како је певао. Само из народног говора позајмљене слика о шумару и листку на дрвету, да би се у њој сачувао тај важан психички тренутак кад људи у колективном заносу и полету шире руке и живље се крећу, кад се груди надимају, очи сјају а уста се сама отварају и пуштају глас y незадржљивој потреби за покликом и певањем. Биолошки фактор одушевљења, борбе и победе за коју се осећа да је дозрела.
*
Један римски државник је рекао својим суграђанима: „О, Римљани, колико сам се дана и ноћи трудио да заслужим, да добијем похвалну реч од вас! Човек не улаже толико напора за оне које презире.“
За оне писце који тврде да презиру публику.
*
У нашим младићким књижевним распрама често су се чуле речи „Од њега неће ништа остати“, или „Ово ћe остати“ и слично. Сад се та реч не изговара. Страх од извесних речи један је од знакова старости, или старења. Не говоримо ништа, јер знамо или слутимо да ништа не остаје. Доспели смо до места са којег се то види. Све ствари само бивају, трају и нестају. Све што смо сањали и радили чини и бледи у борби са заборавом. И вечерас моја мисао допире до у времена у којима неће бити трага од нас и наших дела, да људи који се неће звати нашим именом ни говорити нашим језиком, и ту још безнадно тражи слуту мога сна или звук моје музике.
(11. XI 1938)
*
Писац је, кад је на своме месту, унутарњи глас ствари и тумач свих међусобних односа њихових; он им даје лик, име и право место у васиони коју сам ствара и коју ми, читаоци, вољно примамо.
*
Писац не сме да се чуди ничему. Његова мисао иде упоредо са догађајима, развија се, расте, пада, застаје. Освртање уназад, извиривање унапред, везивање оног што је било са оним што ће бити, ишчуђавање и мудровање над догађајима и поводом њих, све су то несумњиви знаци рђавог именa, тј. писца који то није и који ради посао за који нема звања, дара ни смисла. Писац нема осећања, он је осећање. Оно што се зове осећајност смрт је сваке уметности.
*
Најтачније и најдуховитије речи нису чувене међу људима, него y тишини, над жедном хартијом. Најлепши ликови и крајеви нису виђени у свету, него у самоћи, у затвореном простору без видика и сјаја. У томе и јесте изузетност мука и тешко двојство пишчева позива. Он је разапет између делања и посматрања. A како, као што смо видели не може бити ни без једног ни без другог, он у очима људи изгледа час туђ свету акције час неверан свету мисли.
*
Посматрање света и познавање живота неопходно су потребни писцу, али само као услов. У ствари, и свет и живот стварају се у добрим тренуцима, кад човек остане сам, миран и непримећен, са својом хартијом и својим даром да види и чује, затворен и нем, да одређује и распоређује, немоћан и сам, да дарује и блешти, сиромах и скроман.
*
Задовољства која писци могу да имају од својих дела много су ређа него што читаоци мисле, а уколико постоје, она су сасвим друге природе. Читаоци, постављени aнтиподнo од ствараоца, варају се потпуно. То је као кад би неко мислио да сунце може да ужива у лепоти сопственог заласка.
Од ретких уживања која човек има од сопственог дела то је налажење аналогија код других писаца, случајни сусрети сличних замисли и истоветних решења. Читалац то уживање не може да има, прво: јер он стоји друкчије према свим тим решењима; друго: јер он одмах помишља на позајмицу: ко је од кога узео. Само писац зна да не може бити речи о плагијату, него о дубоким и неслућеним везама и сродностима.
У мојој прози Мара милосница има једно место где Велипаша, седећи у седници меџлиса, уместо да слуша препирке и приговоре босанских бегова, гледа замишљен кроз прозор летње облаке и ослушкује . . .
Данас сам, читајући Сент–Бева, нашао овај стих
„Laissez–moi . . . écouter та blessure.“
*
Мислим да нема писца у коме се никад није јавила мисао: како ћу изгледати y очима читаоца после сто година? Она се јављала и y мени, али никад се то питање није односило на суштину, него увек на спољашњи облик, језик, стил, правопис. Јер, што се тиче онога што сам писао, ја сам без страха и бриге; y томе има грешних и неумесних ствари, али нема погрешних и неискрених. Али, кад су y питању те спољашње ствари, и код мене су се понекад јављале сумње и бојазни. (Кажем: понекад, јер кад би се то дешавало често, човек не би могао саставити ни две пуне реченице). У тренутку док стављам на хартију једну реч или неки обрт, ја их одједном угледам, штампане у неком књижевном часопису, али под знаковима навода, како иронично потомство данас штампа поједине речи и ставове из Милована Видаковића или Симе Милутиновића. И видим над тим мојим речима нагнуто лице читаоца из 2038. године, са подсмешљивим, али незлобним изразом. Тада бих хтео брзо да збришем или повучем оно што сам писао, али видећи да то није могућно, нагињем се и ја и смејем се заједно са тим будућим читаоцем, тихо и безазлено, смејем се своме тексту, али у исто време и ономе што је писано сто година пре њега и што ће бити писано сто година после њега, смејем се сваком писму и свакој написаној речи и изразу, и сваком читаоцу, и сваком суду и, најпосле, сваком смеху и осмејку и држећи руку братски на рамену тог будућег читаоца примам пролазност облика као део људске борбе и судбине.
 (4. XI 1938)
*
Пишите брже или спорије, живље или опрезније, како вас мисао води и осећање носи, и не заустављајте се без потребе и не кидајте магију надахнутог тренутка који се можда никад неће вратити. Пишите без бедног обзира и лажног стида, са једноставном искреношћу саме природе. Пишите и знајте да вам је из океана времена дарован један трен, и y њему мисао, слика или реч која се таква више никад ни вама ни икоме другом неће јавити. Пишите слободно и несвесно, као што дишете. Али...
Али, кад прође тај тренутак, који је чист, драгоцен, муњевит и необјашњив као тренутак оплођавања, и кад се нађете пред својим рукописом, који је сада добио своје место у овом нашем свету у коме, поред свих немира и беспоредака, владају ипак ред и одговорности, тада му приђите без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи снаге ни времена. Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену „носивост“, јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете. Испитајте своју реченицу очима и ухом, исперите њоме уста по неколико пута као што ради винар са вином које хоће да купи. Изговорите је нечујно, полугласно и гласно, и пет и десет пута (немојте бројати!), у разним расположењима и у разно доба дана. Мислите о њој пре спавања и ноћу кад се пробудите и расаните. (Шта има боље и паметније на што би човек могао употребити своју несаницу?) Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста изговорили вашу реченицу и признали је као своју. Изговорите је и у њихово име и испитајте да ли је верна и тачна, да ли јој штогод недостаје или је претрпана. И кад нађете да је све како треба и утврдите да сте задовољни својим послом, немојте стати; тек тада немојте, јер нема у пишчевом раду ништа опасније и несигурније од тога задовољства самим собом. Оно је рђав саветник и подмукао путовођа, који је многога одвео на погрешну страну. Не заборавите ни за тренутак да ваше дело треба читаоца да подигне и задовољи, а да сте ви писац, и да тек у читаочевом задовољству имате право да тражите своје, или још боље и тачније: да о вашем задовољству овде уопште није реч. Имајте на уму да сте ви весник истине, тј. стварности. По вама велика људска стварност шаље своје поруке. Она вас је издвојила од осталих људи утолико (и само утолико!) што вам је поверила важно послање да људима вашега језика изнесете пред очи слику и смисао одређене стварности коју они иначе не би можда никад могли у целости да сагледају ни потпуно да схвате.
*
Кад један писац у току причања напусти тон приповедача, занемари радњу и почне да објашњава свога јунака апстрактним речима и да речима тумачи и слика његове погледе и намере који се из његових поступака не виде, то је крај уметничког стварања и напора за писца и крај уметничког уживања за читаоца. – То је исто као кад бисмо посматрали неки портрет у природној величини, заузевши најбољи положај и довољно одстојање, и кад би, и пре него што смо сабрали утиске и могли да донесемо свој суд, посматрани лик одједном оживео, напустио став који му је дао сликар, изишао из свог оквира, пришао нам, узео нас под руку и почео да са нама расправља о бојама, линијама и целокупни техници и садржини уметничког дела које смо до тог тренутка y њему посматрали и које сада, наравно, више не видимо.
Другим речима, то је неприроцно и само у себи противречно.

И. Андрић, „Белешке за писца“, Историја и легенда, Удружени издавачи, 1981.


Приредила: Марија Јефтимијевић Михајловић  

Нема коментара:

Постави коментар