Исидора Секулић
обдарена је једним ретким својством, које бисмо могли назвати апсолутним слухом. При том мислим на
оба ступња тога својства: на слух као дар да се, нагоном и културом, тачније:
култивисаним нагоном, осете она једва мерљива треперења која једно велико
уметничко дело издвајају из мноштва просечних, а на слух као способност примања
разнородних, па и најопречнијих естетских вредности. Мало је писаца који су,
као она, били читавог века пријемчиви за све што је ново а нису постали
неосетљиви за вечите чари старине.
Ретка музичка култура
помогла је Исидори Секулић да у тајне језика, и нашег и туђих, продре
подједнако суверено и до саме сржи. А
осећање језика довело ју је до великог сазнања, које је и данас врховно сазнање
науке: да се у свету људи, као и у световима који око нас круже, ништа не губи
и не заборавља; да је свеколика
људска мисао, од најдавнијих времена до данас, жива и присутна међу нама, макар
нам се понекад чинило, у лудој нашој заслепљености блеском каквог новог
сазвежђа, да смо јој замели трагове; да су и Његош, и Лаза Костић, и Едгар
По, и Одн, и многи други песници које је Исидора Секулић упознала и заволела,
наши савременици, део нашег властитог бића; да је модеран песник онај чији
изванредни и непоновљиви глас долази из давнина наше свести, а одјек му се већ
из пространства будућих враћа.
То осећање
континуитета, временско-просторног релативизма и свеопште „саобразности“, које
су нам физичари и антрополози тако јасно образложили, у литератури се тек
одскора коначно утврдило. Још донедавна модерни песници, упућујући своје
погледе прошлости, тражили су у њој најчешће само оно што потврђује њихову
мисао, њихово властито биће и тренутак у коме се оно рађа. У својим „претeчама“, Едгару Поу,
немачким романтичарима, Лотреамону, Маркизу де Саду, они су гледали себе крње,
једносмерне и једнобразне, пројекцију своје „несрећне свести“ и својих
пролазних и ефемерних митова, а присутност исконске свести у себи, у њеним
општељудским и националним одразима, у свеукупности њених оваплоћења, нису
умели или нису хтели да обелодане. Данас
песници, и наши и страни, све већма осећају прошлост и традицију не више као
тегобу и сметњу, већ као саставни део себе, као живу покретачку снагу. Са подједнаком страшћу и приљежношћу они
траже своје претке у себи, као што себе препознају у њима.
Не тако давно, један
млад и даровит писац из редова модерних жестоко се оборио на поруку Исидоре
Секулић: да се у традицијама окреће коло историје. Данас када су пред нама и
преводи Хегела, и Хераклита, и Фокнера, и Елиота, и Нервала, и Ајнштајна, и
Леви-Брила, прави смисао ове поруке већ је лакше одгонотнути. Писцу који је
знао да правовремено осети Растка Петровића и који данас са толико утанчаног
слуха за ново преводи и тумачи Одна, тешко би, заиста, и неупутно било
приписати конзервативне погледе на живот и уметност. Књиге оданости и правог
родољубља које је Исидора Секулић посветила прошлости и традицијама значе
најбодрије и најоданије одзиве будућности.
(1957)
З. Мишић, „Поезија и традиција“, Критика песничког искуства, СКЗ,
Београд, 1996.
Нема коментара:
Постави коментар