М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Храм тишине

„Ја у свет дођох као светлост, да свако

ко верује у мене не остане у тами.“

                    (Јован 13, 46-47)

Једна је тишина тиша од свих тишинâ

Мир дубина, мир дубина

Кад напуштају нас сенке и насељавају сунца

Кроз затворене капке отварају се небеса

И тонемо у облаке као у снове.

Између два откуцаја где престајемо Ми

Почињу Богојављења, почињу Сретења

Између овог и оног живота

Бестелесне су руке које грле вечност

И нежности нису од овога света.

Одакле смо, с ког извора потекли

И чије је ово наше сећање на рај?

Где се улива овај садржај звезда

што су из твојих у моје очи потекле?

Ослушни: милошћу одјекује васељена

Одаја је ова црквица наша небеска

Љубим ли или целивам Светлост

Што се из мог срца на твоје чело прелива?!