Свет
се окреће према теби. Непогоде
се стишавају.
Ти си у мислима.
Залеђене
блистају у брдима воде.
Смрзнуте
леже звери у стаблима.
Љубави
моја без врлина и зала,
светлост,
ослобођена ватре, у срцу ми сија.
Онесвешћен
сам од твога огледала
које
се кроз свет са болом разбија.
Ствари,
укочене у своме леду
зру,
са очајном надом да ће љубав успети
и од
лома и света у нереду
створити
хармонију, на звезду се попети.
Док улазим
непомичан у ове северне дане,
храброст
је љубав једноставна као правда.
Нити
са леве, нити са десне стране.
Сасвим
усправна. Она ће звездама да влада.
Најлепше песме Петра Пајића, избор и предговор Слободан
Ракитић, Просвета, Београд, 2004.
Нема коментара:
Постави коментар