Читао сам у штампи, а понекад и лично слушао, како сам човек повучен у себе и како се увек и у свему држим на одстојању од људи и свега око себе. И увек сам мислио како је такав суд, који помало постаје легенда, нетачан и – свиреп.
„Сувише се држите на одстојању“, каже ми неко од њих и при том се све више удаљује од мене; његов глас бива све слабији, једва га чујем, али последње речи које до мене допиру казују ми, са прекором, како се држим сувише на одстојању.
И. Андрић, Из „Зелене књиге I“, Свеске, Удружени издавачи, Сабрана дела, књига седамнаеста, Београд, 1981.
Нема коментара:
Постави коментар