РАБИНДРАНАТ ТАГОРЕ, Духовна слобода

Има повреда које нам угрожавају живот; оне оштећују складност животних функција помоћу којих се одржава усклађеност нашег физичког бића са физичким светом; и те повреде се зову болести. Има и чинилаца који нам угњетавају разум. Они оштећују складност односа између нашег рационалног ума и света здравог разума; и ми их зовемо глупост, незнање или умоболност. Има необузданих претеривања у страстима која потпуно поремећују равнотежу у нашој личности. То омета усклађеност између духа појединачног човека и универзалног Човека; то је оно што зовемо грех. У свим тим случајевима осујећени су наша спознаја и остварење универзалног Човека у његовом физичком, рационалном и духовном виду, а наша стварна слобода у области материје, ума и духа је сужена или изобличена.

Све узвишеније религије Индије говоре о оспособљавању за Мукти, ослобођење душе. У овом нашем бићу смо свесни индивидуалности, и све његове активности су повезане са изражавањем наше коначне и личне природе и уживањем у њој. У нашој души смо свесни трансценденталне истине у нама, Универзалног, Најузвишенијег Човека; и та душа, духовно биће, налази своје задовољство у одрицању од индивидуалног бића зарад највише душе. То одрицање није у порицању бића, него у његовом посвећивању. Жеља за тим потиче од инстинкта који је врло често тек нејасно свестан свог циља, и наслепо тражи име које би јој одредило сврху. Та сврха је у остварењу њеног сједињења са неким непристрасним, крајњим идеалом савршености, неког складног односа између појединачног и бескрајног човека. О том складу, а не о јаловом издвајању, говоре Упанишаде када кажу да за онога који себе открије у Свему истина више не остаје скривена.

Једном када сам био у посети једном забаченом бенгалском селу, насељеном претежно муслиманским ратарима, сељаци су ми уприличили оперску изведбу чији либрето потиче од неке старе верске секте која је пре више векова имала велики утицај. Мада је сама та религија мртва, њен глас наставља да проповеда њену филозофију људима који, упркос томе што припадају другачијој култури, нису уморни од слушања. У складу са својом доктрином, она је разматрала разне чиниоце, материјалне и трансценденталне, који сачињавају људску личност, обухватајући тело, биће и душу. Затим је дошао дијалог, током којег је испричан случај једног човека који је желео да пође на путовање у Вриндаван, Врт Блаженства, али га је у томе спречио један стражар који га је оптужио за крађу. Лоповлук је доказан када се испоставило да је у својој одећи кришом покушао да прокријумчари биће, односно личност, која своје испуњење проналази искључиво путем своје предаје. Преступник је ухваћен са својим смотуљком због којег му је забрањен пролазак до крајњег циља. Под подераном стрехом подупртом бамбусовим моткама и осветљеном са неколико чађавих петролејки, гомила сељака, повремено ометана завијањем шакала са оближњих пиринчаних поља, пратила је са неуморним интересовањем све до пред зору извођење драме која се бавила коначним смислом свега постојећег кроз наизглед неподесно смењивање плеса, музике и комичног дијалога.

Овај пример ће показати како су у Индији сасвим природно поезија и филозофија ишле руку под руку само зато што је ова друга давала себи право да наводи људе на практичан пут њиховог животног испуњења. Шта је то испуњење? То је наша слобода у истини, чија молитва је: «Води нас из нестварности у стварност.» Јер, сатјам је анандам, оно Истинско је Радост.

У свету уметности, у којем је наша свест ослобођена од уплитања личне користи, стичемо неометано виђење јединства, оваплоћења оног стварног, које је вечна радост.

Као и у свету уметности, и у духовном свету наша душа чека на своју слободу од ега да би достигла ону несебичну, непристрасну радост која је извор и циљ ове творевине. Она вапи за својом мукти, за слободом у јединству и доследности истине. Идеја мукти је извршила изванредан утицај на наше животе у Индији, дотакла је врела чистих осећања и скрушених молитви, јер она на крилима песништва узлеће ка небу. Стално слушамо људе ограниченог образовања и простодушне вере како у својој молитви Тари, Богињи Спаситељки, певају:

«Због каквог греха би требало да будем приморан да останем у овој

тамници појавног света?»

Они се боје да не буду одстрањени из света истине, да не буду вечно ношени струјом окружени пеном ствари, да не буду бацани наоколо плимским таласима ужитка и бола и да никада не допру до крајњег смисла живота. Неко од тих људи може да буде кочијаш који вози кола на пијацу, а неко рибар заокупљен својом мрежом. Можда неће без одлагања интелигентно одговорити на питање о дубљем значењу песме коју певају, али у своме уму немају никакве сумње да трајни узрок свих јада није толико у недостатку разних средстава за живот колико у непознавању смисла живота. За њих је уобичајено да куде претерано истицање 'ја' и 'моје', које искривљује изглед истине. Па зар нису често виђали људе који нису изнад њих ни по друштвеном положају ни по интелектуалним достигнућима, како одлазе у потрагу за Истином, остављајући за собом све што имају?

Они знају да циљ тих смелих подухвата није увећање овоземаљског богатства и моћи, него мукти, слобода. Можда познају и неког сиротана из свог села и свог сталежа, који остаје у свету вршећи свој свакодневни посао а ипак је на гласу као ослобођен у срцу Вечног, Бога. Лично сам наишао на једног рибара који је певао са умом задубљеним у своју нутрину док је по цео дан рибарио на Ганги, којег ми је мој лађар са дубоким поштовањем показао као човека ослобођеног духа. Он је ван домашаја утврђених цена које друштво ставља на људе, и које их разврставају као играчке стављене у излоге у складу са тржишним мерилом вредности.

Када ми се лик тог рибара појави у свести, не могу да не помислим да није мали број оних који својим животима певају о души ослобођеној од стега, а неће бити забележени у историји. Ти неизвештачени индијски сељаци знају да је цар само накићени роб који остаје прикован за своје царство, да је милионера судбина везала на стуб срама у златном кавезу његовог богатства, док је овај рибар слободан у царству светлости. Када се, слепо тражећи у мраку, спотакнемо на ствари, чврсто се хватамо за њих верујући да су оне наша једина нада. Када се појави светлост, пуштамо их из руку увиђајући да су то само делићи Свега са чиме смо повезани. Припрости човек са села зна шта је слобода – слобода од издвојене самоће бића, од изолованости ствари, која даје помамну снагу нашем осећају поседовања. Он зна да та слобода није само порицање ропства у оскудности наших својина, него да се налази у некој позитивној спознаји и остварењу које нашем бићу пружа чисту радост, и зато пева:

Нека се моја два ума сретну и споје,

И поведу ме у град Велелепан.

Када тај један наш ум који лута у потрази за стварима у спољном подручју разноликости, и други који стреми унутарњој визија јединства, више нису у сукобу, они нам помажу да спознамо ађаб, анирвачанију, неисказиво. И песник-светац Кабир има исту поруку када пева:

«Када кажемо да се Највиша Стварност налази једино у унутарњем краљевству духа, наносимо срамоту спољном свету материје; исто тако, не говоримо истину ни када кажемо да је она само у спољном свету.»

Према тим певачима, истина је у једноти, целини, сагласности, и зато је слобода у њеном увиђању и остварењу. Ти текстови наших свакодневних богослужења и медитирања служе навикавању и припремању ума да савлада препреку одвојености од остатка постојања и да спозна адваитам, Највише Јединство које је анантам, бескрајност. Филозофска мудрост, која врши своје свеопште зрачење на народни ум у Индији, је оно што надахњује нашу молитву, наше свакодневне духовне праксе. Она нас непрестано подстиче да одемо изван појавног света, у којем су нам чињенице као чињенице туђе, попут пуких звукова неке стране музике; она нам говори о ослобођењу у унутарњој истини свих ствари, у којој бескрајно Мноштво објављује оно Једино.

И слобода у материјалном свету има исто значење изражено језиком који јој је својствен. Док су нам природне појаве изгледале неповезане и небитне, као разнородна испољења нејасног и бесмисленог хира, живели смо у туђем свету, и никада нисмо ни помишљали на наш сварађ на његовом тлу. Захваљујући открићу усклађености његовог функционисања са функционисањем нашег разума, увиђамо своје јединство са њим, и отуда нашу слободу.

Они који су одгајени у погрешном схватању тог тока збивања у свету, не знајући да је он једно са њима самима путем везе знања и интелигенције, образовани су као кукавице са непоправљивом вером у заповест судбине која из несхватљивих разлога дели ударце. Без борбе се покоравају када су им ускраћена људска права, пошто су навикнути да себе доживљавају као бића стављена ван закона у свету који им стално намеће несхватљиве непредвиђене догађаје.

Такође је и на социјалном или политичком пољу недостатак слободе утемељен на духу отуђености, на непотпуној спознаји Једног. Ту робујемо услед искривљености споне јединства. Могло би да се помисли да појединац који успе да се одвоји од својих ближњих стиче истинску слободу, пошто све везе односа подразумевају обавезу према другима. Међутим, ми знамо да, колико год то могло да звучи парадоксално, ствари стоје тако да у свету људи једино савршено уређење међузависности води ка увећању слободе. Најиндивидуалистичнија људска бића, која немају никакву одговорност, заправо су дивљаци који не успевају да постигну пуноћу свог испољавања. Они живе уроњени у тмину, попут лоше запаљене ватре која не може да се ослободи свог димног омотача. Слободу од изолованости помраченог живота могу да достигну само они који имају способност да негују узајамно разумевање и сарадњу. Историја развоја слободе је историја усавршавања људских односа.

Будући да у свом слепилу нисмо приметили нешто у чему лежи истина нашег постојања, постало је могуће да људи кажу да је постојање само по себи лоша ствар. Уколико покушава да полети са само једним крилом, птица се љути на ветар што је баца доле у прашину. Све скршене истине су рђаве. Оне боле зато што наговештавају нешто што не пружају. Смрт нас не вређа, али вређа нас болест због тога што нас стално подсећа на здравље а ипак нам га ускраћује. И живот у полусвету је лош зато што изиграва потпуност иако је очигледно да је непотпун, и пружа нам чашу али не и гутљај живота. Све трагедије проистичу из тога што истина остаје део, пошто њен круг није довршен. Тај круг долази до краја када појединац оствари оно свеопште и тако стекне слободу.

Но, будући да је та слобода у самој истини а не у њеном изгледу, ниједан пренагљени пут ка успеху, насилно створен похлепом за резултатом, не може бити прави пут. Један сеоски песник, непознат у свету признате уважености, пева:

«О, окрутни човече преке потребе, мораш ли ватром да сажижеш ум који је још у пупољку? Разбићеш га на комаде, уништићеш његов мирис у свом нестрпљењу. Зар не видиш да мом Господу, Врховном Учитељу, требају векови да усаврши цвет и никада га не обузима журба? Али, услед твоје ужасне похлепе, ти се уздајеш искључиво у силу, и може ли онда бити наде за тебе, човече преке потребе? ''Прити'', рекао је песник Мадан, ''не вређај ум мога Учитеља. Знај да само онај који следи природни ток и изгуби себе, може да чује глас, човече преке потребе''.»

Овај песник зна да не постоје спољна средства за хватање слободе за гушу. Унутарњи процес губљења себе је оно што води ка њој. Ропство у свим својим облицима има упориште у унутарњем бићу а не у спољном свету; оно је у замагљивању наше свести, у сужавању видика, у погрешном процењивању ствари.

Завршићу ово поглавље једном песмом бенгалске Баул секте, старом преко сто година, у којој песник опева вечну спону јединства која повезује бесконачну и коначну душу, и које никако не можемо да се ослободимо зато што је љубав крајњи циљ, зато што је узајамни однос оно што истину чини целовитом, док је апсолутна независност заправо празнина потпуног робовања. Песма гласи овако:

«Тај лотос душе вековима цвета, лотос у којем сам затворен, као и ти, без шансе да умакнем. Нема краја отварању његових латица, а мед у њему је толико сладак да ти, попут очаране пчеле, никада не можеш да га напустиш, и стога си затворена, и ја сам, и нигде нема мукти.»

Р. Тагоре, Религија човека (први пут објављено 1931; ова књига је заснована на предавањима које је аутор одржао 1930. године на Манчестер колеџу, Оксфорд, под покровитељством Хиберт труста).