Изложен
погрому и прогону много пута y дугом кретању кроз
историју, а y двадесетом вијеку нарочито,
српски народ је био принуђен да поднесе огромне жртве. Мали по броју али велики
по свом националном карактеру, српски народ је за одбрану права на постојање у
свом идентитету и слободи и сам био спреман да поднесе сваку жртву. Принуђеност и
спремност на жртву ради одбране животног простора и животних идеала – ова карактеристика је
одавно ушла y народно предање и епику као
основа „видовданске етике“ и покретачког начела „за Крст часни и Слободу златну“: етос жртве и
подвигa постао је дио
идентитета српског народа. Важан услов идентитета је памћење, тим важнији за
оног ко је дуго и често подвргаван систематском притиску да промијени
идентитет. Историјско памћење као претпоставка историјског знања и
историјске самосвијести, као брига за тачке ослонца националног идентитета y историјском трајању, неопходно је и због сабирне
свијести о прошлости и због оријентације y будућности. Памтити праведне и невине жртве, његовати
спомен Имена Жртве, – на то нас обавезује уважавање базичних моралних норми,
воља за очувањем идентитета и интегритета, право на признање и самоодређење,
обавезује нас светиња живота, нарочито будућих живота. Или ћемо активно
поштовати жртве и одбранити њихово право на смисао жртвовања или ћемо дати
за право насиљу и узети учешће у Забораву. Потребна нам је култура памћења
Жртве.
1.
Данашњи
свијет живота карактеришу вриједносни релативизам и нихилизам, што за последицу
има разарање самог појма вриједности и неутрализовање савјести. У сфери теорије
и јавног дискурса намеће се једна херменеутичка неутрализација становишта тако
што се нуди мноштво наводно равноправних тумачења и „другачијих читања“, која
заправо уопште немају подједнаку основаност и релевантност. У политичкој пракси
такође се предузима неутрализовање савјести: стварају се социјални инвалиди деполитизовањем заједнице и редуковањем
демократских идеала живота y заједници на процедуре и технологију владања; чак,
држава постаје простор вриједносне неутралности. Глобална биополитика настоји
да управља великим групама људи тако што човјека редукује на његов „голи
живот“, па онда парадигма организације данашњег свијета живота постаје логор. У
том контексту насиље је свеприсутно и функционално, а људски живот је
безначајан.
Међутим, темељне вриједности заједнице не ствара држава
(она треба да их брани) него оне исходе из друштвено обавезујуће етичке и
религијске традиције народа, а односе се како на ʼземаљскоʼ, тако и на
'небеско' царство. Српски народ као друштвена и политичка заједница и као
културна и душевна заједница располаже универзалним вриједностима које су
укоријењене y његовој традицији. Помоћу тих вриједности и идеала, који служе као тачке
ослонца и оријентири, он обликује свој идентитет и историјску самосвијест.
(Притом је важно показати способност критичке саморефлексије и користити универзалне
и специфичне културно–историјске критеријуме самовредновања.)
У историјску самосвијест спада и увид y то докле сеже
поље нашег слободног дјелања и одговорности y историји и колико смо y стању да
не одустајући од себе потврђујемо универзалне вриједности. Нажалост, ми смо
често затечени y нужностима историјских околности и не владамо контекстом свог
историјског живота, па онда и наши поступци y вртлогу историје немају онај
смјер и смисао који смо намјерили (то би могла бити наша трагедија судбине).
Третирани смо као конструисани објект „великих сила“ за које је важно углавном
то да пристанемо на губитак сопственог идентитета (и физичко-географског и
менталитетно-карактерног) и да прихватимо потчињеност. Трагизам српског народа
додатно увећава то што је мали по бројности и снази али велики по свом
историјски потврђеном карактеру (то би могла бити наша трагедија слободе). O томe говоре
огромне и још увијек несагледане српске жртве y наметнутим ратовима. Потребно
је предузети према будућности одговорно суочење са истином о сопственој
националној политици. И мада феномен жртве и смисао историје вјероватно није
могуће дискурзивно схватити до краја и рационално исцрпсти без остатка (отуд
она умјетност која захвата сам живот има вјеродостојнији начин приказивања),
ипак нам је неопходно концептуализовање сопственог историјског искуства. Наиме, искуствовање историјског страдања и
доживљај народне патње, ма како да је снажан, претвара се y емоцију која
временом ишчили уколико не добије ону концептуалну формулацију која чува његов
значењски потенцијал и која постаје колективно самосазнање и момент идентитета.
Неопходни су нам складиштење историјског искуства y појмовe, мисаона
реконструкција историјског континуитета, стабилизовање традиције (без које нема
напретка) насупрот историјским домовима, а све ради оријентације и активног
односа према новом животу y будућности. Постоје сходно трима временским
хоризонтима и три нивоа односа према историјској истини страдања:
историографски фактицитет страдања српског народа y прошлости; поимање страдања
y процесу саморазумијевања и самоидентификације y садашњости; смисао страдања
за дјелотворну концепцију будућносши. Интегрисаност и преплитање темпоралних
хоризоната је карактер људског егзистенцијалног времена, а животно важна
историјска истина долази из будућности, из циља који себи постављамо и сврхе
којој тежимо. Утолико је смисао историје
телеолошки и есхатолошки. У свакој од ових перспектива налази се Жртва.
2.
Читава историја може се посматрати као историја страдања
и спасења, па према томе као историја жртве. Како изгледа историја посматрана
очима жртве? То је питање на које тек треба дати одговор, и то испостављањем
оне истине која је y искуству жртве, а то је апсолутно искуство живота и смрти.
(...)
Косовски Видовдан и Јасеновац су јединствене
жртвене парадигме које омогућавају да догађаје разумијевамо као нашу историју. Жртва је најважнији спомен који обасјава оно
што се догодило y историји. Жртва и страдање (наиме доживљај историјски проживљеног
страдања, одважност и одговорност историјског постојања, историјско искуство
граничних ситуација, побједа и пораза, славе и унижења) имају епистемички
смисао јер омогућавају разумијевање историје. Одатле происходи херменеутички
значај страдалних народа за разумијевање историје, уколико историјске догађаје
посматрамо из перспективе жртве.
Идентитет српског народа карактерише етос жртве и
подвига. По свом основном начелу („за Крст часни и
Слободу златну“) и по својој природи овај етос је дубоко хришћански (и
старозавјетни и новозавјетни, као што видимо у хагиографијама, у народној
епици, код Његоша, Марка Миљанова). То је етос слободе и љубави као основних
одлика личности, битно везаних за дар и жртву, и то етос као начин постојања
личности y заједници (људској и божанској) много више него што је нека
философија морала (етика) или практично морално учење (моралка, моралистика).
Жртвени етос као начин постојања у слободи и љубави омогућава да се јединствена
и универзална истина личности конкретно егзистенцијално остварује y заједници и
историји: y жртви и подвигу живот
личности се остварује y историјским догађајима заједнице. Етос жртве и подвига претпоставља једну
историософију и есхатологију, а такође је у темељима једне културе у којој жртвовање
има смисла, што је заправо израз хришћанске културе утемељене на Жртви
Христовој. Жртвени подвиг као историјско остварење личности није дакле
индивидуално и приватно постигнуће врлине, нипошто није гест самодовољности
јединке предузет из разлога друштвене обавезе или моралистичке сујете, већ
управо супротно: подвиг је превазилажење индивидуализма у заједници и историји,
жртвено даривање које појединца доводи до егзистенцијалне промјене y христолику
личност. Подвиг је настојање да се превазиђу неподношљива ограничења
реалности, као што је аскеза надилажење нужности природе. Жртва и подвиг
свједоче догађајну и егзистенцијалну истину која обједињује заједницу и
утемељује етос и идентитет народа. Жртва је залог заједнице и сабирно искуство
истине y супротстављању насиљу.
Истина из перспективе Жртве као субјекта битно се
разликује од Истине из перспективе Насиља које тражи жртву као објект. Насиље стигматизацијом конструише жртву као
објект и тако рационализује своје поступке, оно демонизује жртву и тако
прикрива светост жртве, прикрива и своју природу. Насиље је свака, директна или
индирект. на, примјена силе, моћи и положаја над тијелом, свијешћу, вољом и
добрима да би се доминирало и владало тако што ће се утицати на промјену
слободне воље, било страхом било манипулацијом. Нарочито је рат начин да се
силом обезбиједи право на некажњено убијање људи и пљачку њихових добара (упор.
Платон, Закони). Ca становишта Насиља
каузализација рата (њена прва пратиља је морализација рата) изводи се из интереса
зараћених страна и y крајњем из резултата рата. Савремено Насиље, као первертована и радикализована виктимологија,
заправо је нови апсолутизам: Насиље хоће да заузме Христово мјесто. Невина и
ненасилна Жртва је апсолутна вриједност: то је Христос. Наводно,
хришћанство мир обећава али не доноси, па ће мир и толеранцију да донесе
Насиље. Ова модернизација варварства,
која се користи митотворним оправдавањем насиља конструисањем кривице, заправо
је повратак y паганство. Истина је међутим оно што показује Жртва. Хришћанство радикално пориче Насиље и
демаскира митологију: Христос, који је Бог Жртва и прије свега зато и Бог
жртава, хоће да буде последња Жртва, након које жртве (y смислу sacriflcium)
више нису потребне. На чијој смо страни? да ли ћемо памтити Жртву? или ћемо се
приклонити Насиљу и забораву?
3.
Брига за жртву је брига за памћење Имена Жртве,
брига за личност и Идентитет жртве, па и за идентитет народа као саборне
личности. Заборав је поништење идентитета и заборављених и заборавних. Зато наша
брига за жртве треба да буде дио права на идентитет и самоодређење. Заборав је кроз историју много пута опробан као
репресивни инструмент моћи. Пресуда (обично постхумна) на казну брисања из
памћења (damnatio memoriae или memoria damnata) спровођена је уништавањем или
оштећивањем и скрнављењем свих спомена, успомена и споменика који подсјећају на
кажњеног с циљем изгнанства и изопштења из памћења y потомству и потпуног
уклањања из историје. Осуђеност на
заборав практикована је затирањем сваког трага да је кажњени уопште постојао,
узимањем права на гроб, све до заборава имена, брисањем имена, забраном
помињања имена и давања тог имена
новорођеном: губитак права на име на надгробном споменику и заборав имена
требало би да значи дефинитивну побједу смрти. Јер: име је памћење. На
социјалном плану постоји једна структурална амнезија као гашење селектованих
тачака y памћењу. Она се из структура моћи преноси на историјску науку,
књижевност, умјетност, „теорију“, y којима се обавља системско оштећење у
памћењу: damnatio in memoria деформација, манипулација и поништење памћења и
сјећања. Деформисано, конструисано и измишљено памћење има истовремено функцију
заборављања. Истраживање структура социјалног памћења и сјећања и откривање
техника деформације памћења и сјећања предуслов је данашњег критичког
историјског знања и историјске самосвијести. Јер су последице заборава
драматичне.
Заборав жртве је њено
обесмишљавање, порицање да жртва има сврху, потирање права на смисао жртвовања,
поништење последњег права жртве да буде жртва и да чистим жртвовањем порази
насиље: заборав жртве је побједа насиља. Заборав Жртве је заборав Бога који се
за нас жртвује, заборав светости и трансценденције. Они који заборављају Бога
окренути су смрти, а животу они који памте Бога. Брига за Жртву је брига за
Светињу Живота, јер иначе ни наш живот нема вриједност ни сврху. Живот и добија
смисао жртвом и љубављу. Примити
дар жртве значи осигурати мјесто жртве y свом идентитету, у свом наслеђу и
следбеништву. Себедаривање жртве је истина живота коју чувамо y памћењу као дио
себе. Но није само жртва потребна нама, него смо и ми потребни жртви. Брига
за жртву и памћење жртве је накнадна одбрана жртве, јер насиље бира жртву која
не може да се брани ни свети. Памћење
жртве је могућност за њену накнадну милост и праштање, јер право да прашта има
y крајњем само жртва. Суштински, праштање није заборав јер оно не чини да
нестане то због чега се прашта. Праштање претпоставља покајање, правду и
истину, иначе остају једино освета или заборав.
Име жртве
које се молитвено спомиње и које Бог
вјечно Памти („вѣчная память“) не само да је
сачувано од заборава него и од смртног затирања: спомен и име y вјечном Божијем
Памћењу – то није тек психолошко превладавање заборава нити емотивно задржавање
у сјећању него онтолошко осигурање постојања у имену. Име је постојање, y језику који је молитва и који је памћење, а кад смо
у молитви ми смо y Божијем Памћењу. Жртва има право на памћење Имена – свето
право на спомен Имена Жртве.
Б.
Шијаковић, Огледање у контексту (О знању
и вјери, предњу и идентитету, цркви и држави), друго, проширено издање,
Службени гласник, Београд, 2011, стр. 345–351.
Нема коментара:
Постави коментар