Љубави моја, ако умрем а ти не умреш,
љубави
моја, ако умреш а ја не умрем,
не
дајмо болу да се шири
јер
нема такве ширине ко ова коју живимо.
Прашина
у житу, песак у песцима
време,
лутајућа вода, беспослен ветар
однели
су нас као пловеће зрнце.
Могли
смо и да се не сретнемо у времену.
Та
ливада на којој смо се срели,
ах,
малени бескрај! Вратимо се тамо.
Ал'
с овом љубављу, љубави, није свршено,
и
као што рођења није имала
ни
смрти нема, она је као река што плови
од
усана до усана и од предела до предела.
Нема коментара:
Постави коментар