Храм – то сам ја! каже бог коме је храм посвећен, каже свештеник који у
њему служи, каже свако ко у хрма улази, учествује у култу, кажу елементи који
се у њему сажимају, животна снага која се обнавља. Место где се сви поистовећују, где поистовећивањем
постају тако велики, чисти, свепрозирући. Храм је једно велико ЈА. То се види
по његовим куполама, по торњу, по звону које звони. Што многи сматрају да је
њихово лично ЈА, не мења ништа на ствари. Поистовећивање већ подразумева
могућност да се у њему буде заједно.
Док човек мора
стално да мисли себе у оквирима нечег другог, кроз друге, мора себе као појам
да замењује за своје саставне делове, па за њихове супротности, ЈА се као
језгро свести, прва потенција сазнања, удаљује, замагљује, конвертира у
непредвиђеном правцу. И храм као да га на то наводи. Мора да исповеда већ
постојећу веру, да изговара унапред срочене речи. Мора да „себе исповеда“, да
се одриче, да прилаже, да назире светост као супротност његовој дневној
егзистенцији са којом се његово ја од малена изједначило. Мађутим, обредом
силаска у језгро оно достиже тачку на којој његова свест заиста има право на
себе. Од полуге сазнања он постаје предметом сазнања, најзад и знање само.
Знање јесте ЈА. Мозак те велике свести оличен је у храму, његово делање у
обредним преображајима, комутацијама. Његова свест, унапред дата, пролази дуго
кроз тамни тунел своје расутости, затим се тунел и затвара; смрт, гроб,
искуство вечног наличја.
Да ли се и то
расплиће? Да ли је расплет срећан? Да ли ЈА има везе са блаженством? Да ли је
ја – дом, да ли се ЈА може удомити? Треба питати храм, његово светилиште,његову
жртву, силу којом он све преображава. Када би одговор ван њега био могућ,
одговор би дошао толико брзо, да би пречица онемогућила сам храм, сакралност,
само постојање. У одлагању одговора опстало је све што знамо: мисао, биће,
светост. Храм је сведочанство те свеопште одложености. Истовремено, храм је
машина која ради у бескрајно дугом времену одложеност. И по томе је храм једно
велико ЈА, оно које не може да на себе заборави.
М. Павловић – СВЕЧАНОСТИ НА ПЛАТОУ
(Просвета, 1999.)
Преузето
са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар