Вјетар у
телеграфске жице
ускотрачне пруге
што води до
уског грла шуме,
свира заборављену
пјесму
копача камена
за живи креч.
Долином тихе рјечице
без повратка
сипи дивљим
гускама
њихов први
весео снијег.
Ђорђо де Кирико, Мистерија и мелахнолија улице (1914)
Док близином
блатног пута
жури дјечак
до куће
која ће га
огријати; друга су
дјеца већ
одавно заспала.
На телеграфским
жицама,
у плавом
дјечаковом сну,
тихо се чују
неуснуле птице.
М. Кордић, Грло
у ребрима, Српска књижевна задруга, 2023, стр. 13.
Нема коментара:
Постави коментар