Вјетар у
телеграфске жице
ускотрачне пруге
што води до
уског грла шуме,
свира заборављену
пјесму
копача камена
за живи креч.
Долином тихе рјечице
без повратка
сипи дивљим
гускама
њихов први
весео снијег.
 |
| Ђорђо де Кирико, Мистерија и мелахнолија улице (1914) |
Док близином
блатног пута
жури дјечак
до куће
која ће га
огријати; друга су
дјеца већ
одавно заспала.
На телеграфским
жицама,
у плавом
дјечаковом сну,
тихо се чују
неуснуле птице.
М. Кордић, Грло
у ребрима, Српска књижевна задруга, 2023, стр. 13.
Нема коментара:
Постави коментар