"Срце је главно у
човеку,
сами његов живот."
Св.
Јован Кронштатски
Светоотачком учењу о срцу додељено је једно од
средишњих места. Значају срца у духовном развоју човека посвећено је много
литературе, рачунајући ту и озбиљна истраживања. Нарочито се брижљиво и на
најистанчанијем нивоу посматра ова тема у светоотачким аскетским писаним изворима.
(...)
У представама старих и нових мислилаца срце није
само мишићни орган или пумпа која разноси крв по судовима, већ представља духовни
центар целокупног човековог живота.
„Телесно срце је мишићни орган – месо – писао је
епископ Теофан Затворник – али не осећа месо, већ душа, чијем осећању меснато
срце служи само као оруђе, као што мозак служи уму“.
Срце је у стању да мисли, оно је простор осећања,
њему су својствене емоције радости, туге, страха, одлучности итд. Срце је трон
и „седиште душе“. У њему је скривена и таква наравствена супстанција коју је
саздао Сам Бог, као што је савест.
После филтрирања свих спољашњих утисака и
целокупног унутрашњег живота у срцу се таложи и кристализује у јединствено
својство – осећање – резултат целокупне наше душевно-духовно-физичке делатности.
„Срце обухвата не само појаве психичког, него и
физичког живота. Свако поткрепљење храном и пићем, поткрепљује и срце“ (Лк.
21:34). „Сваки напад на живот је напад на срце“ (Изл. 9:16) – писао је у свом
чланку „Значај срца у религији“ (Пут", бр. 1; изд. 1925 г. Информ-Прогрес,
Москва, 1992. г.) руски философ Б. П. Вишеславцев, цитирајући затим према
тексту из Библије: „Изнад свега што се чува чувај своје срце, јер из њега
исходи живот“ (Пр. 4:23).
Као што је средиште ораха у његовом језгру, као
што је срţ код дрвета, па чак и сићушни атом садржи у својој језгри своју
основу, тако и човек носи у свом срцу најскривеније сопство, може се рећи
истинско „ја“.
У дубини срца је скривена љубав. У њему открива
Себе Бог. Човек срца је човек духовни; процесом самопознања повезан је са
дубинама срца. Истинска молитва потиче из чистог срца, у свом савршеном облику
њу више не покрећу речи, већ прелази од једног осећања ка другоме, и све се то
догађа у дубинама пламеног срца које воли.
О скривеном човековом срцу говори ап. Петар у
својој Првој посланици. „Блажени чисти срцем“ – гласи једна од заповести
Спаситељевих блаженстава. „Срце чисто саздај у мени Боже“, „спремно је срце
моје, Боже“ – пева псалмопевац Давид.
Духовни живот буди човеково срце из дуготрајног
сна и испуњава га новим осећањем и смислом. У срцу као да се најпре пали мали
пламичак, те се задатак подвижника светости састоји у томе да не угаси ту
духовну свећу и да је пронесе кроз сав свој живот до праведног сусрета са
вечним. Овај запаљени огањ у срцу може се претворити у пламен чисте вере и
Божанске љубави (према Богу, а преко Њега према ближњима и свему што постоји).
У том пламену сагорева све греховно, преображава се сама природа физичког тела.
Привидна непојмљивост доказана је и искупљена крвљу мноштва подвижника свих
времена, почев од Самог Распетог на крсту до последњих светих мученика земље
руске.
Када човек живи само разумом (чему је тако склон
данас западни свет), у њему при томе хладни срце, те човек постаје тврда срца,
и самим тим и промишљен и прорачунат. Губи се божанска целовитост моћи душе,
јер ум, срце и воља морају бити у јединству, а не разједињени. Разум, одвојен
од срца каменом преградом сам по себи не може надокнадити оно што је изгубљено.
Постаје немогућ и духовни живот.
(...)
Тематске мисли
1. Следи своје срце цео живот и пажљиво мотри и ослушкуј оно што
спречава његово сједињење са свеблагим Богом. (св. Јован Кронштатски)
2. Ми имамо тачан барометар који показује повећање или смањење
духовног живота. То је срце.
Може се назвати и компасом. (св. Јован Кронштатски)
3. Срце види одмах, целовито, тренутно, затим се тај јединствени
чин срдачног гледања преноси на ум и у уму се разлаже на делове, одсеке,
претходне и касније; посматрање срца у уму добија своју анализу. Идеја припада
срцу, а не уму, унутарњем човеку, а не спољњем. (св. Јован Кронштатски)
4. Где је срце? Где избија и осећа се туга, гнев и остало, тамо је
срце. Тамо и управите своју пажњу. (св. Теофан Затворник)
5. Пада ми на памет да сте ви сви у глави, а не у срцу. Сиђите у
срце и одмах ћете себе оценити. (св. Теофан Затворник)
6. Ум је у глави и умни људи (научници) стално живе у глави. Живе у
глави и пате од непрестаног комешања мисли. (св. Теофан Затворник)
7. У чувању срца од греховних помисли састоји се праузрок и суштина
спасења. (св. Игнатијс Брјанчанинов)
8. Срце је стециште душевног и духовног живота човека. Тако се у
срцу зачиње и рађа човекова одлучност за ове или оне поступке. У њему настају
разноврсне намере и ţеље; оно је седиште воље и њених хтења. (П. Д. Јуркевич)
9. Срце је орган највишег сазнања, орган општења с Богом и с
целокупним оностраним светом. (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)
В. К. Невјарович, Терапија
душе
Извор: svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар